309.
На основу члана 88 тачке 2 Устава Републике Црне Горе доносим
УКАЗ
О ПРОГЛАШЕЊУ ЗАКОНА О ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ
Проглашавам Закон о ванпарничном поступку, који је донијела Скупштина
Републике Црне Горе на четвртој сједници првог редовног засиједања у 2006.
години, дана 18. априла 2006. године.
Број: 01- 630/2
Подгорица, 20.04.2006. године
Предсједник Републике Црне Горе,
Филип Вујановић, с.р.
З А К О Н
О ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ
ПРВИ ДИО
ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1
Овим законом одређују се правила ванпарничног поступка по којима судови
поступају и одлучују о личним, породичним, имовинским и другим правним
стварима, која се по закону рјешавају у ванпарничном поступку.
Одредбе овог закона примјењују се и у другим правним стварима из
надлежности судова за које законом није изричито одређено да се рјешавају у
ванпарничном поступку, а не односе се на заштиту повријеђеног или угроженог
права, нити се због карактера правне ствари или својства странке у поступку могу
примјењивати одредбе Закона о парничном поступку ("Службени лист РЦГ", бр.
22/04 и 28/05), којим је уређен парнични поступак (у даљем тексту: Закон о
парничном поступку).
Члан 2
По општим одредбама овог закона поступа се у свим питањима која посебним
поступцима садржаним у овом закону нијесу друкчије уређена, као и у другим
ванпарничним стварима, за које посебним законом нијесу уређена правила
поступања.
У ванпарничном поступку сходно се примјењују одредбе Закона о парничном
поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Члан 3
Ванпарнични поступак покреће се предлогом физичког или правног лица, као
и предлогом органа одређеног овим или другим законом.
Изузетно, ванпарнични поступак суд покреће по службеној дужности у
случајевима и под условима одређеним овим или другим законом.
Ако поступак није покренуо орган који је законом овлашћен да га покрене, суд
ће без одлагања обавијестити тај орган да је поступак покренут на предлог
овлашћеног лица и одредити му рок за пријављивање учешћа у поступку. До истека
тог рока застаће са поступком, ако је то потребно ради заштите странака у
поступку или ради заштите јавног интереса.
Члан 4
Учесник у ванпарничном поступку је лице које је поступак покренуло, лице о
чијим се правима или правним интересима одлучује у поступку, као и орган који
учествује у поступку на основу законског овлашћења да покрене поступак, без
обзира да ли је поступак покренуо или је касније ступио у поступак.
Својство учесника у поступку, с правним дејством у одређеној правној ствари,
суд може изузетно признати и оним облицима удруживања који немају својство
правног лица и за која није посебним прописима одређено да могу бити учесници у
ванпарничном поступку, ако испуњавају услове из члана 76 став 3 Закона о
парничном поступку и ако се предмет ванпарничне ствари непосредно на њих
односи.
Предлагач, у смислу овог закона, је лице, односно орган по чијем предлогу је
поступак покренут. Противник предлагача је лице према коме се право или правни
интерес предлагача остварује.
Члан 5
У ванпарничном поступку суд по службеној дужности посебно води рачуна и
предузима мјере за заштиту права и правних интереса малољетника о којима се
родитељи не старају, као и других лица која нијесу у могућности да се сама брину
о заштити својих права и правних интереса.
Кад се у поступку одлучује о правима и правним интересима малољетника и
других лица под посебном заштитом, суд ће обавијестити орган старатељства о
покретању поступка, позивати га на рочишта и достављати му поднеске учесника и
рјешења против којих је дозвољен правни лијек, без обзира да ли орган
старатељства учествује у поступку.
Кад сматра да је то потребно, суд ће позвати орган старатељства или други
орган који је по закону овлашћен да учествује у поступку и одредити му рок у коме
може пријавити своје учешће. Док не истекне овај рок суд ће застати са поступком,
али орган који је позван да учествује у поступку може то своје право користити и
послије протека тог рока.
Члан 6
Орган старатељства који учествује у поступку, и кад посебним законом није
овлашћен да покреће поступак, овлашћен је да предузима све радње у поступку
ради заштите права и правних интереса малољетника и других лица под посебном
заштитом, а нарочито да износи чињенице које учесници нијесу навели, да
предлаже извођење доказа и да изјављује правне љекове.
Члан 7
Изузетно, суд може дозволити да учесник, који није пословно способан, поред
радњи на које је законом овлашћен, ради остваривања својих права и правних
интереса, предузима и друге радње у поступку, ако сматра да је у стању да схвати
значење и правне посљедице тих радњи.
Члан 8
У ванпарничним стварима које се односе на лични и породични статус
учесника (статусне ствари), као и у другим ванпарничним стварима које се односе
на права и правне интересе о којима учесници не могу располагати, учесници се у
поступку пред судом не могу одрећи свог захтјева, признати захтјев противника,
нити закључити судско поравнање.
У поступку из става 1 овог члана суд може да утврђује и чињенице које
учесници нијесу изнијели, као и чињенице које међу учесницима нијесу спорне, ако
су важне за доношење одлуке.
Суд ће дозволити учесницима да се изјасне о чињеницама из става 2 овог
члана.
Члан 9
У поступку у коме се одлучује о статусним стварима јавност је искључена,
осим у поступку проглашења несталог лица умрлим и доказивања смрти.
Члан 10
Суд одлучује о захтјевима учесника на основу расправе на рочишту само у
случајевима када је то овим или другим законом одређено или кад оцијени да је
одржавање рочишта потребно ради разјашњења или утврђивања одлучних
чињеница или када сматра да је због других разлога одржавање рочишта
цијелисходно.
Изостанак појединих учесника са рочишта, под условом да су уредно позвани,
не спречава суд да даље поступа, ако у појединим случајевима законом није
друкчије одређено.
Саслушање појединих учесника у поступку може се извршити и у одсуству
других учесника.
Члан 11
Предлог за покретање ванпарничног поступка може се повући до доношења
првостепеног рјешења. Предлог поднијет од више лица повлачи се њиховом
сагласном изјавом, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Предлог се може повући најкасније док поступак није правоснажно завршен,
ако се тиме не вријеђају права других учесника на које се рјешење односи или ако
остали учесници на то пристану.
Ако је предлог повучен послије доношења првостепеног рјешења, првостепени
суд ће рјешење укинути и поступак обуставити.
Сматра се да је предлог повучен кад предлагач не дође на рочиште или се не
одазове на позив суда ради саслушања, ако је био уредно позван, а не постоје опште
познате околности које су га спријечиле да дође на рочиште. Оправдане разлоге
изостанка суд може уважити и без изјашњавања осталих учесника све док им не упути
рјешење о повлачењу предлога.
У случајевима из ст. 1 и 4 овог члана, други учесници који су законом овлашћени
да покрену поступак могу предложити да се поступак настави. Предлог за настављање
поступка може се поднијети у року од осам дана од дана пријема рјешења о повлачењу
предлога.
Члан 12
У статусним стварима мјесно надлежан је суд на чијем подручју има
пребивалиште лице у чијем интересу се поступак води, а ако нема пребивалиште, суд
на чијем подручју то лице има боравиште, ако овим или другим законом није друкчије
одређено.
У другим ванпарничним стварима мјесно надлежан је суд на чијем подручју
предлагач има пребивалиште или боравиште, односно сједиште, ако овим или другим
законом није друкчије одређено.
Кад се ванпарнична ствар односи на непокретности, искључиво је надлежан суд на
чијем подручју се налази непокретност, а ако се непокретност налази на подручју више
судова надлежан је сваки од тих судова.
Члан 13
У ванпарничном поступку суд се може по службеној дужности огласити мјесно
ненадлежним најкасније на првом рочишту, а ако рочиште није одржано, до
предузимања прве радње коју је учесник предузео по позиву суда.
Ако се у току поступка измијене околности на којима је заснована мјесна
надлежност суда, суд који води поступак може предмет уступити суду који је према
измијењеним околностима мјесно надлежан, ако је очигледно да ће се пред тим судом
поступак лакше спровести или ако је то у интересу лица под посебном заштитом.
Кад се предмет уступа другом суду у интересу лица под посебном заштитом, суд
ће прије уступања предмета позвати орган старатељства, ако учествује у поступку, да
се у одређеном року изјасни о цјелисходности уступања. Ако се орган старатељства у
остављеном року не изјасни, суд ће поступити према околностима случаја, водећи
рачуна о интересима лица под посебном заштитом.
Члан 14
Ако утврди да би поступак требало спровести по правилима парничног поступка
суд ће посебним рјешењем обуставити ванпарнични поступак. Поступак ће се по
правоснажности тог рјешења спровести по правилима парничног поступка пред
надлежним судом.
Члан 15
У ванпарничном поступку у првом степену поступа судија.
Поједине радње у поступку може да предузима стручни сарадник у суду кад је то
овим или другим законом одређено.
Члан 16
За радње извршене у ванпарничном поступку сачињава се записник који
потписују службена лица која су учествовала у обављању службене радње и
присутни учесници у поступку.
За мање важне изјаве учесника у поступку и обавјештења, која прибавља суд,
може се саставити забиљешка у списима.
Члан 17
У ванпарничном поступку одлуке се доносе у облику рјешења.
Посебна жалба је дозвољена против сваког рјешења, ако овим или другим
законом није друкчије одређено.
Рјешење против кога је дозвољена посебна жалба и рјешење другостепеног
суда мора бити образложено.
Члан 18
Жалба против рјешења донесеног у првом степену може се изјавити у року од
15 дана од дана достављања рјешења, ако овим или другим законом није друкчије
одређено.
Члан 19
Жалба задржава извршење рјешења, ако овим или другим законом није
друкчије одређено или ако суд не одлучи друкчије.
Суд може из важних разлога одлучити да жалба не задржава извршење
рјешења.
Кад је потребно да се заштите права малољетника или других лица под
посебном заштитом, суд може по службеној дужности, а ради заштите права
других учесника по њиховом предлогу, одредити да се положи обезбјеђење у
готовом новцу. Кад то посебне околности случаја захтијевају давање обезбјеђења
може се одредити и у другом облику.
Члан 20
Првостепени суд може, поводом жалбе, сам новим рјешењем преиначити или
укинути своје раније рјешење, ако се тиме не вријеђају права других учесника која
се заснивају на том рјешењу.
Ако првостепени суд не преиначи, односно не укине своје рјешење, жалбу,
заједно са списима, доставиће другостепеном суду на рјешавање, без обзира да ли
је жалба поднесена у законом одређеном року.
Другостепени суд може из важних разлога одлучити и о неблаговремено
поднесеној жалби, ако се тиме не вријеђају права других лица која се заснивају на
том рјешењу.
Члан 21
Кад одлука суда зависи од рјешења претходног питања да ли постоји неко
право или правни однос, а о том питању још није донио одлуку суд или други
надлежни орган (претходно питање), суд може сам ријешити то питање, ако овим
или другим законом није друкчије одређено.
Одлука суда из става 1 овог члана има правно дејство само у ванпарничном
поступку у коме је то питање ријешено.
Члан 22
Ако су међу учесницима спорне чињенице важне за рјешење претходног
питања, суд ће странке упутити да у одређеном року покрену парницу или
поступак пред органом управе ради рјешавања спорног права, односно правног
односа.
Суд ће упутити на парницу, односно на поступак пред органом управе оног
учесника чије право сматра мање вјероватним, ако овим или другим законом није
друкчије одређено.
Члан 23
Ако учесник који је упућен на парницу или поступак пред другим надлежмим
органом у одређеном року, који не може бити дужи од 15 дана, покрене парницу,
односно поступак пред другим надлежним органом, ванпарнични поступак ће се
прекинути до правоснажног окончања тог поступка.
Ако ни један од учесника у року из става 1 не покрене парницу, односно
поступак пред другим надлежним органом, суд ће довршити поступак без обзира
на захтјеве у погледу којих је учесник упућен на парницу, односно на поступак
пред другим надлежним органом.
Члан 24
Кад се рјешењем суда мијења лични или породични статус учесника или
његова права и дужности, правне последице рјешења настају кад оно постане
правоснажно.
Суд може одлучити да правне последице рјешења настају прије
правоснажности, ако је то потребно ради заштите малољетника или других лица
под посебном заштитом.
Правоснажно рјешење којим се мијења лични или породични статус учесника
без одлагања се доставља органу надлежном за вођење матичних књига рођених за
то лице.
Члан 25
Правоснажност рјешења донесеног у ванпарничном поступку не спречава
учеснике да свој захтјев о коме је рјешењем одлучено остварују у парници или у
поступку пред другим надлежним органом кад им је то право признато овим или
другим законом.
Члан 26
У поступку у коме се одлучује о статусним стварима, против правоснажног
рјешења другостепеног суда ревизија је дозвољена, ако овим или другим законом
није друкчије одређено.
У поступку у коме се одлучује о имовинскоправним стварима ревизија је
дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може
изјавити ревизија у имовинскоправним споровима, ако овим или другим законом
није друкчије одређено.
Члан 27
По предлогу за понављање поступка претходно ће се поступити као по
неблаговремено поднесеној жалби, ако постоје услови из члана 20 овог закона.
Против рјешења којим је поступак правоснажно завршен, предлог за
понављање поступка не може се поднијети, ако је учеснику овим или другим
законом признато право да свој захтјев о коме је рјешењем одлучено остварује у
парници или у поступку пред другим надлежним органом.
Члан 28
О трошковима поступка у статусним стварима суд одлучује по слободној
оцјени, водећи рачуна о околностима случаја и исходу поступка.
Када орган старатељства учествује у поступку као странка има право на
накнаду трошкова по одредбама Закона о парничном поступку, али не и право на
награду.
Трошкове које би требао да предујми орган старатељства исплаћују се из
средстава суда.
Учесници сносе трошкове настале учествовањем органа старатељства, с тим
што суд може одредити и друкчије.
У ванпарничним стварима које се односе на имовинска права учесника,
уколико за поједине ствари законом није друкчије одређено, учесници сносе
трошкове на једнаке дјелове, али ако постоји знатна разлика у погледу њиховог
удјела у имовинском праву о коме се одлучује, суд ће према сразмјери тог удјела
одредити колики ће дио трошкова сносити сваки од учесника.
У ванпарничним стварима из става 4 овог члана суд може одлучити да све
трошкове поступка сноси учесник у чијем интересу се поступак води, односно
учесник који је искључиво својим понашањем дао повод за покретање поступка.
ДРУГИ ДИО
ПОСЕБНИ ПОСТУПЦИ
ГЛАВА ПРВА
Одузимање и враћање пословне способности
Члан 29
У поступку одузимања и враћања пословне способности суд испитује да ли је
пунољетно лице према степену способности за нормално расуђивање у стању да се
само брине о својим правима и интересима и одлучује о потпуном или
дјелимичном одузимању пословне способности или потпуном или дјелимичном
враћању пословне способности кад престану разлози за потпуно, односно
дјелимично одузимање пословне способности.
Поступак из става 1 овог члана је хитан и мора се завршити најкасније у року
од 30 дана од дана пријема предлога.
Члан 30
Поступак за одузимање и враћање пословне способности покреће се по
предлогу:
1) органа старатељства;
2) брачног и ванбрачног друга, дјетета, или родитеља лица код кога су се
стекли законски услови за одузимање, односно ограничење пословне способности;
3) дједа, бабе, брата, сестре, као и унука, ако са тим лицем живи у породичној
заједници;
4) лица којем се одузима или враћа пословна способност, ако може да схвати
значење и правне посљедице овог предлога.
Члан 31
За вођење поступка надлежан је суд на чијем подручју лице коме се одузима
или враћа пословна способност има пребивалиште, односно боравиште.
Члан 32
Предлог мора да садржи чињенице на којима се заснива, као и доказе којима се
те чињенице утврђују или чине вјероватним.
Ако поступак није покренуо орган старатељства, предлог мора да садржи и
податке из којих произилази овлашћење за покретање поступка.
Члан 33
Ако лице, према којем је покренут поступак за одузимање, односно враћање
пословне способности, има непокретну имовину, суд ће без одлагања извијестити
орган који води катастар непокретности ради забиљежбе поступка.
О покретању поступка обавјештава се и орган локалне управе надлежан за
вођење матичних књига у којима је уписано лице којем се одузима, односно враћа
пословна способност, ради евиденције вођења поступка.
Члан 34
У овом поступку суд одлучује на основу расправе.
На рочиште се позивају предлагач, старалац лица коме се одузима или враћа
пословна способност, његов привремени заступник и орган старатељства.
Лице коме се одузима, односно враћа пословна способност, позива се на
рочиште, осим ако ово лице, по оцјени суда, није у стању да схвати значај и правне
посљедице свог учешћа у поступку.
Члан 35
Суд ће лично саслушати лице према коме се поступак води, а ако се налази у
здравственој установи, саслушаће га, по правилу, у тој установи гдје ће одржати
рочиште.
Суд може одустати од саслушања лица према коме се поступак води, само ако
би то могло да буде штетно по његово здравље или ако саслушање уопште није
могуће, с обзиром на душевно или физичко стање тог лица.
Члан 36
Суд је дужан саслушати стараоца, односно привременог заступника,
предлагача и друга лица која могу да дају потребна обавјештења о животу и
понашању лица према коме се поступак води и другим важним околностима.
Члан 37
Лице према коме се поступак за одузимање пословне способности води мора
бити прегледано од вјештака медицинске струке одговарајуће специјалности, који
ће дати налаз и мишљење о његовом душевном стању и способностима за
расуђивање.
Вјештачење се врши у присуству судије, сем када се обавља у здравственој
установи.
Члан 38
Суд може рјешењем одредити да лице према коме се води поступак
привремено, али најдуже за три мјесеца, буде смјештено у одговарајућу
здравствену установу, ако је то по мишљењу љекара неопходно, да се утврди
његово душевно стање, осим ако би тиме могле наступити штетне посљедице по
његово здравље.
Ако се установа из става 1 овог члана налази ван подручја суда пред којим се
води поступак, овај суд ће потребне радње извести преко суда на чијем подручју се
налази установа.
Члан 39
Против рјешења о смјештају у здравствену установу може изјавити жалбу лице
према коме се поступак води и његов старалац, односно привремени заступник, у
року од три дана од достављања преписа рјешења.
Лице према коме се поступак води може изјавити жалбу, без обзира на своје
душевно стање.
Жалба не задржава извршење рјешења, ако суд из оправданих разлога не
одлучи друкчије.
Суд ће жалбу са списима без одлагања доставити другостепеном суду, који је
дужан одлучити у року од три дана од дана пријема жалбе.
Члан 40
Кад нађе да постоје услови за одузимање пословне способности, суд ће лицу,
према коме се поступак води, одузети потпуно или дјелимично пословну
способност.
Против рјешења о одузимању пословне способности лице коме је одузета
пословна способност може изјавити жалбу, без обзира на своје душевно стање.
Члан 41
Суд може одложити доношење рјешења о дјелимичном одузимању пословне
способности због злоупотребе алкохола или других опојних средстава, ако се, с
обзиром на све околности случаја, основано може очекивати да ће се лице, према
коме се води поступак, уздржати од злоупотребе алкохола или других опојних
средстава.
Суд ће одложити доношење рјешења из става 1 овог члана ако се то лице, по
својој иницијативи или по предлогу суда, подвргне лијечењу у одређеној
здравственој установи.
Доношење рјешења из ст. 1 и 2 овог члана одлаже се на вријеме од шест до
дванаест мјесеци.
Рјешење о одлагању опозваће се, ако лице прекине лијечење или буде
отпуштено из здравствене установе због нарушавања реда.
Члан 42
Када престану разлози због којих је лицу одузета пословна способност, суд ће
по службеној дужности, на предлог самог лица, као и по предлогу органа
старатељства и лица из члана 30 овог закона, спровести поступак и зависно од
његових резултата донијети рјешење о потпуном или дјелимичном враћању
пословне способности.
Члан 43
Правоснажно рјешење о одузимању, односно о враћању пословне способности,
суд ће доставити органу надлежном за вођење матичних књига ради уписа у
матичну књигу рођених, органу који води катастар непокретности, ако лице на које
се рјешење односи има непокретност, као и органу старатељства.
ГЛАВА ДРУГА
Присилни смјештај у психијатријску установу
Члан 44
У овом поступку суд одлучује о присилном смјештају ментално обољелог лица
у одговарајућу психијатријску установу кад је због природе болести неопходно да
то лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним свијетом, као
и о његовом отпуштању када престану разлози због којих је смјештено.
Поступак из става 1 овог члана мора се завршити најкасније у року од осам
дана.
Члан 45
Приликом смјештаја ментално обољелог лица у психијатријску установу, мора
се обезбиједити право на заштиту његовог људског достојанства, физичког и
психичког интегритета уз поштовање његове личности, приватности, моралних и
других увјерења.
Члан 46
Кад психијатријска установа прими на лијечење ментално обољело лице, без
његове сагласности или без одлуке суда, дужна је да то у року од 48 сати пријави
суду на чијем подручју се та установа налази.
Пријава психијатријске установе мора да садржи одлуку психијатра о
присилном задржавању са потребном документацијом, у складу са Законом о
заштити и остваривању права ментално обољелих лица ("Службени лист РЦГ", бр.
32/05).
Члан 47
Пријава из члана 46 овог закона не подноси се ако је ментално обољело лице
задржано у психијатријску установу на основу одлуке донијете у поступку за
одузимање пословне способности или у кривичном, односно прекршајном
поступку.
Члан 48
Поступак се води по службеној дужности, чим суд прими пријаву од
психијатријске установе или на други начин сазна да је неко лице присилно
задржано у психијатријску установу, без своје сагласности.
Члан 49
Када суд одлучи да ментално обољело лице буде смјештено у психијатријску
установу одредиће вријеме присилног смјештаја које не може да буде дуже од 30
дана, рачунајући од дана када је психијатар донио одлуку о присилном
задржавању.
О својој одлуци суд обавјештава орган старатељства.
Психијатријска установа је дужна да суду доставља повремене извјештаје о
здравственом стању задржаног лица.
Члан 50
Лице које је смјештено у психијатријску установу дужно је да се подвргне
потребним мјерама лијечења, али је за сваку мјеру која би могла изазвати опасност
по његов живот и здравље или која би могла измијенити његову личност, потребан
његов пристанак или пристанак његовог заступника.
За вријеме смјештаја у психијатријску установу ментално обољелом лицу
треба омогућити да одржава контакте са спољним свијетом, тј. да прима посјете,
дописује се и користи телефоном.
Члан 51
Ако психијатријска установа оцијени да ментално обољело лице треба да
остане на лијечењу и по истеку времена одређеног у рјешењу суда, такав предлог
мора поднијети суду седам дана прије истека времена присилног смјештаја који је
одредио суд.
Трајање продуженог смјештаја не може бити дуже од три мјесеца, а трајање
сваког даљег продужења не дуже од шест мјесеци.
Члан 52
Суд може и прије истека времена одређеног за смјештај у психијатријску
установу, на предлог психијатријске установе, да одлучи о пуштању ментално
обољелог лица из психијатријске установе, ако утврди да се здравствено стање
лица побољшало у толикој мјери да су престали разлози за његов даљи смјештај.
Члан 53
Против рјешења о смјештају у психијатријску установу и отпуштању из ове
установе жалбу могу изјавити психијатријска установа у којој је смјештено
ментално обољело лице, смјештено лице, старалац, односно привремени заступник
и орган старатељства, у року од три дана од дана пријема рјешења.
Жалба не задржава извршење рјешења, осим ако суд из оправданих разлога не
одлучи друкчије.
Првостепени суд ће жалбу са списима без одлагања доставити другостепеном
суду, који је дужан да донесе одлуку у року од осам дана од дана пријема жалбе.
Рок за одлучивање у поновљеном поступку, по укидном рјешењу
другостепеног суда, не може бити дужи од осам дана.
ГЛАВА ТРЕЋА
Проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти
Члан 54
У овом поступку суд одлучује о проглашењу несталог лица за умрло и утврђује
смрт лица за које о чињеници смрти нема доказа предвиђених законом.
Члан 55
Суд може прогласити за умрло лице:
1) о чијем животу за последњих пет година није било никаквих вијести, а од
чијег је рођења протекло шесдесет година;
2) о чијем животу за последњих пет година није било никаквих вијести, а
околности под којима је нестало чине вјероватним да више није у животу;
3) које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави,
земљотресу или у каквој другој непосредној смртној опасности коју не чине
околности везане за оружани сукоб, а о чијем животу није било никаквих вијести за
шест мјесеци од дана престанка опасности;
4) које је нестало у току рата или у вези са оружаним сукобима, а о чијем
животу није било никаквих вијести најмање годину дана од дана престанка
непријатељства.
Рокови из тач. 1 и 2 става 1 овог члана рачунају се од дана када је по
последњим вијестима нестало лице било несумњиво живо, а ако се тај дан не може
тачно утврдити, рок почиње тећи истеком мјесеца, односно године у којој је
нестало лице по последњим вијестима било живо.
Члан 56
Предлог за проглашење несталог лица за умрло може поднијети породица
несталог лица, лице које има правни интерес, као и заинтересовани орган.
Предлог из става 1 овог члана треба да садржи: чињенице које су од значаја за
покретање поступка, доказе којима се утврђују те чињенице или чине вјероватним,
правни интерес предлагача за подношење предлога и друге податке које садржи
сваки поднесак.
Члан 57
За проглашење несталог лица за умрло надлежан је суд на чијем је подручју
нестало лице имало посљедње пребивалиште, а ако није имало пребивалиште, суд
на чијем је подручју имало посљедње боравиште.
Изузетно од става 1 овог члана, уколико предлог подноси породица несталог
лица надлежан је и суд у мјесту пребивалишта, односно боравишта породице.
Члан 58
Суд, по пријему предлога, на погодан начин провјерава да ли су испуњене
основне претпоставке за покретање поступка.
Ако суд оцијени да нијесу испуњене основне претпоставке за покретање
поступка, донијеће рјешење којим се предлог одбацује.
Ако на основу података у предлогу или извршене провјере оцијени да су те
претпоставке испуњене, одредиће несталом лицу стараоца и о томе обавијестити
орган старатељства или ће позвати орган старатељства да му, у одређеном року,
постави стараоца за заступање у поступку.
Старалац је дужан да прикупља доказе о нестанку, односно животу несталог
лица и да их предлаже суду, а и сам суд ће по службеној дужности прибавити и
извести доказе ради утврђивања чињеница да ли је нестало лице и кад умрло или је
у животу.
Члан 59
Ако суд оцијени да су испуњени услови да се поступак покрене, издаће оглас у
"Службеном листу Републике Црне Горе" и на огласној табли суда да је поступак
покренут.
У огласу за покретање поступка за проглашење несталог лица умрлим,
навешће се битне околности на којима се темељи предлог, позваће нестало лице да
се јави, као и сваког другог ко има податке о његовом животу или смрти да без
одлагања о томе обавијести суд, који ће по истеку рока од три мјесеца од дана
објављивања огласа, одлучити о предлогу.
Оглас о покретању поступка за доказивање смрти неког лица треба да садржи
ознаку дана, мјесеца и године за које се сматра да је то лице умрло и позив лицима
која о томе нешто знају да то јаве суду у року од 30 дана од дана објављивања
огласа.
Ако предлагач, по налогу суда, у одређеном року, не положи износ потребан за
објављивање огласа, сматраће се да је предлог повучен.
Члан 60
По протеку рока од три мјесеца од објављивања огласа у "Службеном листу
Републике Црне Горе", ако се нестали не јави и нема трага да је у животу, суд ће
заказати рочиште на које ће позвати предлагача и стараоца несталог лица и
извешће потребне доказе.
Ако утврди да је испуњен неки од услова из члана 55 овог закона и да
резултати цјелокупног поступка поуздано указују да нестало лице није живо, суд ће
донијети рјешење којим ће прогласити да је то лице умрло.
Члан 61
У рјешењу којим се нестало лице проглашава за умрло назначиће се дан,
мјесец и година, а по могућности и час, који ће се сматрати као вријеме смрти
несталог лица.
Као дан смрти сматра се дан када је нестало лице вјероватно умрло, односно
дан који вјероватно није преживјело. Ако тај дан не може да се утврди, као дан
смрти сматра се први дан послије протека рокова из члана 55 овог закона.
Члан 62
Против рјешења донесеног у првом степену жалбу могу да изјаве предлагач и
старалац лица које је нестало.
Правоснажно рјешење о проглашењу несталог лица за умрло доставиће се
органу надлежном за вођење матичних књига, суду надлежном за вођење
оставинског поступка, нотару, органу старатељства и органу који води катастар
непокретности, ако је лице проглашено за умрло имало непокретности.
Члан 63
Ако је лице које је проглашено за умрло живо или је умрло другог дана, а не
оног који се по рјешењу суда сматра као дан његове смрти, може оно и свако друго
лице које за то има правни интерес, као и сваки заинтересовани орган, тражити од
суда да се рјешење о проглашењу несталог лица за умрло укине, односно преиначи.
О покретању поступка за укидање или преиначење рјешења о проглашењу
несталог лица за умрло одмах ће се обавијестити суд који је надлежан за
расправљање заоставштине тог лица, нотар и надлежни орган старатељства. Ако је
поступак за расправљање заоставштине у току, суд ће донијети рјешење о прекиду
поступка, а ако је заоставштина правоснажно расправљена и извршен упис у
катастар непокретности, наредиће да се у књиге стави забиљежба о покретању
поступка за укидање, односно преиначење рјешења о проглашењу несталог за
умрлог.
Члан 64
Ако се утврди да је нестало лице у животу или да је умрло другог дана, а не
оног који се по судском рјешењу сматра као дан његове смрти, суд ће укинути,
односно преиначити своје раније рјешење.
Ако суд на основу проведеног поступка нађе да нема мјеста укидању или
преиначењу ранијег рјешења, доставиће правоснажно рјешење о томе суду
надлежном за расправљање заоставштине, ради даљег поступања, односно брисања
забиљежбе у катастру непокретности.
Члан 65
Ако се лице проглашено за умрло лично јави суду, суд ће, пошто утврди
његову истовјетност са лицем које је проглашено за умрло, без даљег поступка
укинути то рјешење.
Члан 66
Правоснажно рјешење о укидању или преиначењу рјешења о проглашењу
несталог лица за умрло доставиће се органу надлежном за вођење матичних књига,
суду надлежном за расправљање заоставштине и органу старатељства.
Орган старатељства на основу рјешења о укидању рјешења о проглашењу
несталог за умрло укинуће старатељство, ако не постоје друге законске сметње.
Члан 67
Ако се смрт неког лица не може доказати исправама предвиђеним у прописима
о матичним књигама, свако лице које има правни интерес за то, као и
заинтересовани орган може предложити суду да се изведе доказ о смрти и донесе
рјешење којим се утврђује смрт тога лица.
Члан 68
У поступку доказивања смрти сходно ће се примјењивати одредбе ове главе о
проглашењу несталог лица за умрло, с тим да се предлог суду може поднијети
одмах послије смрти лица чија се смрт доказује и да огласни рок не може бити
краћи од 15 ни дужи од 30 дана.
Члан 69
Пред судовима у Републици Црној Гори не може се водити поступак за
проглашење несталог страног држављанина за умрлог.
Дозвољено је доказивање смрти страног држављанина за кога се у предлогу
тврди да је умро на територији Републике Црне Горе.
Члан 70
Против рјешења којим се нестало лице проглашава за умрло или се утврђује
смрт једног лица, против рјешења којим се оваква рјешења укидају или
преиначавају и против рјешења о одбијању предлога за покретање поступка могу
изјавити жалбу предлагач, старалац лица које се проглашава за умрло или чија се
смрт доказује и заинтересовано лице.
ГЛАВА ЧЕТВРТА
Продужење и престанак продуженог родитељског права
Члан 71
Суд одлучује о продужењу и престанку продуженог родитељског права
послије пунољетства дјетета, кад за то постоје законом одређени разлози.
Поступак за продужење и престанак продуженог родитељског права мора се
завршити најкасније у року од 15 дана од дана подношења предлога.
Дијете у поступку заступа посебан старалац одређен од суда или органа
старатељства.
Члан 72
Поступак за продужење и престанак продуженог родитељског права покреће
се на предлог родитеља, односно усвојиоца или органа старатељства.
Члан 73
Суд по службеној дужности утврђује душевно и физичко стање дјетета које је
од значаја за његову способност да се само стара о својој личности, правима и
интересима.
Одлука о предлогу за продужење и престанак продуженог родитељског права
доноси се на основу расправе на рочишту на које се позивају орган старатељства,
дијете, старалац дјетета и његови родитељи, његов усвојилац, без обзира да ли су
они покренули поступак. Родитељи се
