ЗАКОН
О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
(Објављен у „Сл. листу СРЈ”, бр. 33/97, 31/01)
ПРВИ ДЕО
ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Глава I
ОСНОВНА НАЧЕЛА
Важење закона
Члан 1.
По овом закону дужни су да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно
примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица,
правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом.
Члан 2.
По овом закону дужни су да поступају и предузећа и друге организације кад у вршењу јавних
овлашћења која су им поверена законом решавају, односно кад обављају друге послове из члана
1. овог закона.
Члан 3.
Одредбе закона којима се, због специфичне природе управних ствари у појединим управним
областима, прописују неопходна одступања од правила општег управног поступка, морају бити у
сагласности са основним начелима утврђеним овим законом.
Члан 4.
Поједини изрази употребљени у овом закону имају следећа значења:
1) органом који води поступак, односно решава у управним стварима сматра се орган управе
и други државни орган, као и предузеће и друга организација којима је законом поверено вршење
јавних овлашћења (у даљем тексту: орган);
2) службеном евиденцијом сматра се евиденција која је установљена законом, односно другим
прописом, а којом се организовано региструју подаци или чињенице за одређене намене,
односно за потребе одређених корисника.
Начело законитости
Члан 5.
(1) Органи који поступају у управним стварима решавају на основу закона и других прописа.
(2) У управним стварима у којима је орган законом овлашћен да решава по слободној оцени
решење се мора донети у границама овлашћења и у складу са циљем у коме је овлашћење дато.
Начело заштите права грађана и заштите јавног интереса
Члан 6.
(1) При вођењу поступка и решавању у управним стварима, органи су дужни да странкама
омогуће да што лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да
остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и правних интереса
других лица, нити у супротности са законом утврђеним јавним интересима.
(2) Кад овлашћено службено лице, с обзиром на постојеће чињенично стање, сазна или оцени
да странка или други учесник у поступку има основа за остварење неког права или правног
интереса, упозориће их на то.
(3) Ако се на основу закона странкама и другим учесницима у поступку налажу обавезе,
према њима ће се примењивати мере предвиђене прописима које су за њих повољније,
ако се таквим мерама постиже циљ закона.
Начело ефикасности
Члан 7.
Органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима, дужни су да обезбеде
успешно и квалитетно остваривање и заштиту права и правних интереса физичких лица,
правних лица или других странака.
Начело истине
Члан 8.
У поступку се морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од
значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице).
Начело саслушања странке
Члан 9.
(1) Пре доношења решења странци се мора омогућити да се изјасни о чињеницама и
околностима које су од значаја за доношење решења.
(2) Решење се може донети без претходног саслушања странке само у случајевима у којима
је то законом допуштено.
Начело оцене доказа
Члан 10.
Које ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу,
на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на
основу резултата целокупног поступка.
Начело самосталности у решавању
Члан 11.
(1) Орган води поступак и доноси решење самостално, у оквиру овлашћења утврђеног законом,
односно другим прописом.
(2) Овлашћено службено лице самостално утврђује чињенице и околности и на основу утврђених
чињеница и околности примењује прописе на конкретан случај.
Начело двостепености у решавању (право на жалбу)
Члан 12.
(1) Против решења донесеног у првом степену странка има право на жалбу.
(2) Само законом може се прописати да у појединим управним стварима жалба није
допуштена, и то ако је на други начин обезбеђена заштита права и правних интереса странке,
односно заштита законитости.
(3) Против решења донесеног у другом степену жалба није допуштена.
Начело правноснажности решења
Члан 13.
Решење против кога се не може изјавити жалба нити покренути управни спор (правноснажно
решење), а којим је странка стекла одређена права, односно којим су странци одређене неке
обавезе може се поништити, укинути или изменити само у случајевима који су предвиђени
законом.
Начело економичности поступка
Члан 14.
Поступак се мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге
учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно
утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења.
Начело пружања помоћи странци
Члан 15.
Орган који води поступак стараће се да незнање и неукост странке и других учесника у
поступку не буду на штету права која им по закону припадају.
Употреба језика и писма у поступку
Члан 16.
(1) Орган води поступак на српском језику екавског или јекавског изговора и у том поступку
користи ћирилично писмо, а латинично писмо - у складу са законом. На подручјима на којима
је, у складу са законом, у службеној употреби и језик одређене националне мањине поступак
се води и на језику и уз употребу писма те националне мањине.
(2) Ако се поступак не води на језику странке, односно других учесника у поступку, који су
југословенски држављани, обезбедиће им се преко тумача превођење тока поступка на
њихов језик, као и достављање позива и других писмена на њиховом језику и писму.
(3) Странке и други учесници у поступку који нису југословенски држављани имају право
да ток поступка прате преко тумача и да у том поступку употребљавају свој језик.
Глава II
НАДЛЕЖНОСТ
1. Стварна и месна надлежност
Члан 17.
Стварна надлежност за решавање у управном поступку одређује се по прописима којима
се уређује одређена управна област, односно по прописима којима се одређује надлежност
појединих органа.
Члан 18.
За решавање у управним стварима у првом степену стварно су надлежни органи одређени
законом или другим прописима.
Члан 19.
(1) Орган не може преузети одређену управну ствар из надлежности другог органа и сам
је решити, осим ако је то законом предвиђено и под условима прописаним тим законом.
(2) Орган надлежан за решавање у одређеној управној ствари може на основу законског
овлашћења пренети решавање у тој ствари на други орган.
Члан 20.
Стварна и месна надлежност не могу се мењати договором странака, договором органа
и странака, нити договором органа, ако законом није друкчије одређено.
Члан 21.
(1) Месна надлежност се одређује:
1) у управним стварима које се односе на непокретност - према месту у коме се она налази;
2) у управним стварима које се односе на послове из надлежности државног органа, као и у
управним стварима које се односе на делатност предузећа или другог правног лица - према
седишту државног органа, предузећа или другог правног лица. У управним стварима које
се односе на делатност дела предузећа када оно обавља делатност ван седишта тог предузећа -
према месту обављања делатности тог дела предузећа;
3) у управним стварима које се односе на делатност предузетника или другог физичког
лица које професионално обавља или треба да обавља делатност, а нема својство
предузетника - према седишту, односно према месту у ком се делатност обавља или
треба да се обавља;
4) у осталим управним стварима - према пребивалишту странке. Кад има више странака,
надлежност се одређује према странци према којој је захтев управљен. Ако странка нема
пребивалиште у Савезној Републици Југославији, надлежност се одређује према њеном
боравишту, а ако нема ни боравишта -према њеном последњем пребивалишту, односно
боравишту у Савезној Републици Југославији;
5) ако се месна надлежност не може одредити по одредбама тач. 1. до 4. овог става, одређује
се према месту у коме је настао повод за вођење поступка.
(2) У стварима које се односе на брод или ваздухоплов, или у којима је повод за вођење
поступка настао на броду или ваздухоплову, месна надлежност се одређује према матичној
луци брода, односно матичном пристаништу ваздухоплова.
Члан 22.
(1) Ако су према одредбама члана 21. овог закона истовремено месно надлежна два или
више органа, надлежан ће бити орган који је први покренуо поступак. Месно надлежни
органи могу се споразумети који ће од њих водити поступак.
(2) Сваки месно надлежни орган извршиће на свом подручју оне радње поступка које не
трпе одлагања.
Члан 23.
Орган који је покренуо поступак као месно надлежан задржава надлежност и кад у току
поступка наступе околности према којима би био месно надлежан други орган. Орган који је
покренуо поступак може уступити предмет органу који је према новим околностима постао месно
надлежан ако се тиме знатно олакшава поступак, нарочито за странку.
Члан 24.
(1) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка на своју стварну и месну
надлежност.
(2) Ако орган нађе да није надлежан за рад по одређеној управној ствари, поступиће на начин
прописан у члану 56. ст. 3. и 4. овог закона.
(3) Ако је ненадлежни орган извршио неку радњу поступка, надлежни орган коме је управна
ствар уступљена цениће да ли ће радњу поновити.
2. Странке са дипломатским имунитетом
Члан 25.
(1) У погледу надлежности органа у стварима у којима је странка странац који ужива
дипломатски имунитет у Савезној Републици Југославији, страна држава или међународна
организација, важе правила међународног права.
(2) У случају сумње о постојању и обиму дипломатског имунитета, објашњење даје савезни
орган надлежан за иностране послове.
(3) Службене радње које се тичу лица која уживају дипломатски имунитет врше се преко
савезног органа надлежног за иностране послове.
3. Просторно ограничење надлежности
Члан 26.
(1) Орган извршава службене радње у границама свог подручја.
(2) Ако постоји опасност због одлагања, а службену радњу би требало извршити ван граница
подручја органа, орган може извршити радњу и ван граница свог подручја. Он је дужан да о
томе одмах обавести орган на чијем је подручју ту радњу извршио.
(3) Службене радње у зградама или другим објектима које користи Војска Југославије врше
се по претходној пријави надлежном војном старешини и по његовом одобрењу.
(4) Службене радње које се обављају на екстериторијалном подручју врше се преко савезног
органа надлежног за иностране послове.
4. Сукоб надлежности
Члан 27.
Сукоб надлежности између органа са територије различитих република решава Савезни
уставни суд.
Члан 28.
(1) Кад се два органа изјасне као надлежни или као ненадлежни за решавање у истој
управној ствари, предлог за решавање сукоба надлежности подноси орган који је последњи
одлучивао о својој надлежности, а може га поднети и странка.
(2) Орган који решава сукоб надлежности истовремено ће поништити решење које је
у управној ствари донео ненадлежни орган, односно поништиће закључак којим се
надлежни орган изјаснио као ненадлежан и доставиће списе предмета надлежном органу.
(3)Против решења којим се одлучује о сукобу надлежности странка не може изјавити
посебну жалбу нити водити управни спор.
(4) Одредба члана 22. став 2. овог закона сходно се примењује у случају сукоба надлежности.
Члан 29.
(1) Ако орган у сукобу сматра да му је решењем којим је одлучено о сукобу надлежности
повређено право, може изјавити жалбу. Ако је о сукобу решио суд или влада, жалба није
допуштена.
(2) Ако орган надлежан за решавање по жалби из става 1. овог члана утврди да решење о
сукобу надлежности није засновано на прописима, расправиће односе који су услед тога
настали између органа који се жалио и органа који је решењем о сукобу надлежности оглашен
за надлежног, водећи рачуна о правима која по одговарајућим прописима припадају органу
који се жалио. Решење донесено по жалби сматра се првостепеним решењем.
5. Правна помоћ
Члан 30.
(1) За извршење појединих радњи у поступку које треба предузети ван подручја надлежног
органа, тај орган ће замолити надлежни орган на чијем подручју треба предузети радњу.
(2) Орган надлежан за решавање у управној ствари може, ради лакшег и бржег обављања
радње или избегавања непотребних трошкова, вршење поједине радње у поступку поверити
другом органу овлашћеном за предузимање такве радње.
Члан 31.
(1) Органи су дужни да једни другима указују правну помоћ у управном поступку. Та помоћ
се тражи службеном замолницом.
(2) Замољени орган из става 1. овог члана дужан је да поступи по замолници без одлагања, а
најдоцније у року од 30 дана од дана пријема службене замолнице.
(3)Правна помоћ за извршење појединих радњи у поступку може се тражити од суда у складу
с посебним прописима. Изузетно, орган за решавања у управним стварима може тражити од
суда да му достави списе који су потребни за вођење управног поступка. Суд је дужан да
поступи по том захтеву ако се тиме не омета судски поступак. Суд може одредити рок у
коме му се списи морају вратити.
(4) За правну помоћ у односу са иностраним органима важе одредбе међународних уговора,
а ако тих уговора нема, примењује се начело узајамности. У случају сумње у постојање
узајамности, објашњење даје савезни орган надлежан за иностране послове.
(5)Органи указују правну помоћ иностраним органима на начин утврђен законом. Орган
ћеускратити правну помоћ ако се тражи обављање радње која је противна јавном поретку.
Радња која је предмет молбе иностраног органа може се извршити и на начин који захтева
инострани орган, ако такав поступак није противан јавном поретку.
(6) Ако међународним уговорима није предвиђена могућност непосредног општења
с иностраним органима, органи опште с иностраним органима преко савезног органа
надлежног за иностране послове.
6. Изузеће
Члан 32.
Службено лице које решава у управним стварима или обавља поједине радње у поступку
изузеће се ако је:
1) у предмету у коме се води поступак странка, саовлашћеник, односно саобвезник,
сведок, вештак, пуномоћник или законски заступник странке;
2) са странком, заступником или пуномоћником странке сродник по крви у правој
линији, а у побочној линији до четвртог степена закључно, брачни друг или сродник по
тазбини до другог степена закључно, чак и онда кад је брак престао;
3) са странком, заступником или пуномоћником странке у односу стараоца, усвојиоца,
усвојеника или храниоца;
4) у првостепеном поступку учествовало у вођењу поступка или у доношењу решења.
Члан 33.
Службено лице које треба да решава у одређеној управној ствари или које треба да обави
одређену радњу у поступку, чим сазна да постоји неки од разлога за изузеће из члана
32. овог закона, дужно је да прекине сваки даљи рад на предмету и да о томе обавести орган
надлежан за решавање о изузећу. Ако службено лице сматра да постоје друге околности које
оправдавају његово изузеће, обавестиће о томе исти орган, не прекидајући рад.
Члан 34.
(1) Странка може захтевати изузеће службеног лица кад постоје разлози наведени у члану
32. овог закона, као и кад постоје друге околности које доводе у сумњу његову непристрасност.
У свом захтеву странка мора навести околности због којих сматра да постоји неки од разлога за
изузеће.
(2) Службено лице за које је странка захтевала изузеће из било ког разлога наведеног у
члану 32. овог закона не може, све до доношења закључка о том захтеву, вршити никакве
радње у поступку, осим оних које не трпе одлагање.
Члан 35.
(1) О изузећу службеног лица савезног органа одлучује функционер који руководи тим органом.
(2) О изузећу функционера који руководи савезним органом одлучује Савезна влада.
(3) О изузећу функционера који руководи органом у републици чланици, односно о изузећу
службеног лица тог органа одлучује орган одређен прописом републике чланице.
(4) О изузећу се одлучује закључком.
Члан 36.
(1) У закључку о изузећу одредиће се службено лице које ће решавати у управној ствари,
односно обављати поједине радње у поступку по предмету у коме је изузеће одређено.
(2) Против закључка којим се одређује изузеће није допуштена посебна жалба.
Члан 37.
(1) Одредбе овог закона о изузећу сходно се примењују и на чланове колегијалних органа.
(2) Закључак о изузећу члана колегијалног органа доноси тај орган.
Члан 38.
(1) Одредбе овог закона о изузећу сходно се примењују и на записничара.
(2) Закључак о изузећу записничара доноси службено лице које води поступак.
Глава III
СТРАНКА И ЊЕНО ЗАСТУПАЊЕ
1. Странка
Члан 39.
Странка је лице по чијем је захтеву покренут поступак или против кога се води поступак
или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да учествује у поступку.
Члан 40.
(1) Странка у поступку може бити свако физичко и правно лице.
(2) Државни орган, организација, насеље, група лица и др. који немају својство правног
лица, могу бити странке ако могу бити носиоци права и обавеза или правних интереса о којима
се решава у поступку.
Члан 41.
Странка може бити и синдикална организација ако се поступак односи на неко право или
правни интерес члана те организације.
Члан 42.
(1) Државни, односно јавни тужилац, јавни правобранилац и други државни органи,
кад су законом овлашћени да у поступку заступају јавни интерес, имају, у границама тих
овлашћења, права и дужности странке.
(2) Органи из става 1. овог члана не могу у поступку имати шира овлашћења него што их
имају странке, осим ако су им таква овлашћења дата законом.
2. Процесна способност и законски заступник
Члан 43.
(1) Странка која је потпуно пословно способна може сама вршити радње у поступку
(процесна способност).
(2) За процесно неспособно лице радње у поступку врши његов законски заступник. Законски
заступник се одређује на основу закона или актом надлежног државног органа.
(3)Правно лице врши радње у поступку преко свог, односно законског заступника,
односно овлашћеног представника који се одређује на основу општег акта тог правног лица,
ако није oдређен актом надлежног државног органа.
(4)Државни орган врши радње у поступку преко прописом овлашћеног представника,
организација која нема својство правног лица- преко лица које се одређује према општем акту
организације, а насеље, група лица и др. који немају својство правног лица - преко лица које
они овласте, ако посебним прописом није друкчије одређено.
(5)Кад орган који води поступак утврди да законски заступник лица под старатељством не
показује потребну пажњу у заступању, обавестиће о томе орган старатељства.
Члан 44.
(1) У току целог поступка орган ће по службеној дужности пазити да ли лице које се појављује
као странка може бити странка у поступку и да ли странку заступа њен законски заступник,
односно овлашћени представник.
(2) Ако у току поступка наступи смрт странке, односно престанак правног лица, поступак
се може обуставити или наставити, зависно од природе управне ствари која је предмет
поступка. Ако према природи ствари поступак не може да се настави, орган ће обуставити
поступак закључком против ког је допуштена посебна жалба.
3. Привремени заступник
Члан 45.
(1) Ако процесно неспособна странка нема законског заступника, или ако неку радњу треба
предузети против лица чије је пребивалиште, односно боравиште непознато, а које нема
пуномоћника, орган који води поступак поставиће таквој странци привременог заступника
ако то тражи хитност предмета, а поступак се мора спровести. Тај орган ће одмах известити
о томе орган старатељства, а ако је привремени заступник постављен лицу чије је пребивалиште,
односно боравиште непознато, објавиће свој закључак на огласној табли органа, односно у
службеном гласилу.
(2) Ако правно лице, организација, насеље, група лица и др. који немају својство правног лица
немају законског заступника, односно овлашћеног представника ни пуномоћника, орган који
води поступак, под условима из става 1. овог члана, поставиће тој странци привременог
заступника и о томе ће се она одмах обавестити. Правном лицу се привремени заступник
поставља, по правилу, из реда службених лица тог правног лица.
(3) На начин предвиђен у ставу 1. и 2. овог члана поставиће се привремени заступник и кад
треба извршити радњу која се не може одложити, а странку, односно њеног законског
заступника, овлашћеног представника или пуномоћника није могуће благовремено позвати.
О томе ће се странка, законски заступник, овлашћени представник или пуномоћник одмах
обавестити.
(4) Лице које се поставља за привременог заступника дужно је да се прими заступања, а
заступање може одбити само из разлога који су предвиђени посебним прописима. Привремени
заступник учествује само у поступку за који је изрично постављен, и то док се не појави законски
заступник или овлашћени представник, односно сама странка или њен пуномоћник.
4. Заједнички представник, односно заједнички пуномоћник
Члан 46.
(1) Две странке или више странака могу, ако посебним прописом није друкчије одређено,
у истом предмету иступати заједнички. У том случају дужне су да назначе ко ће од њих
иступати као њихов заједнички представник, или поставити заједничког пуномоћника.
(2)Орган који води поступак може, ако то не забрањује посебан пропис, одредити
закључком странкама које у поступку учествују са истоветним захтевима да у одређеном року
назначе ко ће их између њих представљати, или да поставе заједничког пуномоћника.
Ако странке по таквом закључку не поступе, законског заступника, овлашћеног представника
или заједничког пуномоћника може одредити сам орган који води поступак у ком случају
заједнички представник, односно заједнички пуномоћник задржава то својство све док странке
не поставе другог. Против таквог закључка странке имају право на посебну жалбу, која не
одлаже извршење закључка.
(3) И у случају одређивања заједничког представника, односно заједничког пуномоћника,
свака странка задржава право да иступа као странка у поступку, да даје изјаве, као и да
самостално изјављује жалбу и користи друга правна средства.
5. Пуномоћник
Члан 47.
(1) Странка, односно њен законски заступник може одредити пуномоћника који ће заступати
странку у поступку, осим у радњама у којима је потребно да сама странка даје изјаве.
(2) Радње у поступку које пуномоћник предузима у границама пуномоћја имају исто правно
дејство као да их је предузела сама странка, односно њен законски заступник.
(3) И поред пуномоћника, сама странка може давати изјаве а оне се могу од ње и непосредно
тражити.
(4)Странка која је присутна кад њен пуномоћник даје усмену изјаву, може непосредно после
дате изјаве изменити или опозвати изјаву свог пуномоћника. Ако у писменим или усменим
изјавама које се тичу чињеница постоји несагласност између изјава странке и њеног
пуномоћника, орган који води поступак цениће обе изјаве у смислу члана 10. овог закона.
Члан 48.
(1) Пуномоћник може бити свако лице које је потпуно пословно способно, осим лица која се баве
надриписарством.
(2) Ако се као пуномоћник појави лице које се бави надриписарством, орган ће таквом лицу
ускратити даље заступање и о томе ће одмах обавестити странку и надлежног државног,
односно јавног тужиоца.
(3) Против закључка о ускраћивању заступања може се изјавити посебна жалба, која не одлаже
извршење закључка.
Члан 49.
(1) Пуномоћје се може дати писмено или усмено у записник. Ако се у току поступка не саставља
записник, о усменом пуномоћју ставиће се забелешка у спису предмета.
(2)Странка која није писмена или није у стању да се потпише ставиће на писмено пуномоћје
отисак кажипрста уместо потписа. Ако се пуномоћје издаје лицу које није адвокат, мора га
оверити надлежни орган.
(3) Изузетно, службено лице које води поступак или обавља поједине радње у поступку
може допустити да у име странке, као њен пуномоћник, изврши одређену радњу без
приложеног пуномоћја члан њене породице или домаћинства или лице које је у радном
односу с њом, ако нема сумње у постојање и обим пуномоћја. Ако такво лице постави захтев
за покретање поступка или у току поступка даје изјаву супротну ранијој изјави странке,
од њега ће се затражити да у одређеном року накнадно поднесе пуномоћје.
Члан 50.
(1) Пуномоћје се може дати у облику приватне исправе.
(2)Ако је пуномоћје дато у облику приватне исправе, па се посумња у његову истинитост,
може се наредити да се поднесе оверено пуномоћје.
(3) Правилност пуномоћја испитује се по службеној дужности, а недостаци писменог
пуномоћја отклањају се сходно одредби члана 58. овог закона, при чему службено лице
које води поступак може допустити пуномоћнику с неуредним пуномоћјем да изврши
хитне радње у поступку.
Члан 51.
(1) За обим пуномоћја меродавна је садржина пуномоћја. Пуномоћје се може дати за цео
поступак или само за поједине радње, а може се и временски ограничити.
(2) Пуномоћје не престаје смрћу странке, губитком њене процесне способности или
променом њеног законског заступника, али правни следбеник странке, односно њен нови
законски заступник може опозвати раније пуномоћје.
(3) На питања у вези с пуномоћјем која нису уређена одредбама овог закона сходно се
примењују одредбе савезног закона којим се уређује парнични поступак.
Члан 52.
Одредбе овог закона које се односе на странке сходно се примењују на њихове законске
заступнике, овлашћене представнике, пуномоћнике, привремене заступнике, заједничке
представнике и заједничке пуномоћнике.
Члан 53.
(1) Странци ће се дозволити да у управним стварима за које се тражи стручно познавање
питања у вези с предметом поступка доведе стручно лице које ће јој давати обавештења
и савете (стручни помагач). То лице не заступа странку.
(2) Странка не може довести као стручног помагача лице које није пословно способно
или које се бави надриписарством.
Глава IV
ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА
1. Поднесци
Члан 54.
(1) Поднесцима се сматрају захтеви, обрасци који се користе за аутоматску обраду података,
предлози, пријаве, молбе, жалбе, приговори и друга саопштења којима се странке обраћају
органима.
(2)Поднесци се, по правилу, предају непосредно или шаљу поштом, писмено или се усмено
саопштавају у записник, а могу се, ако није друкчије прописано, изјављивати и телеграфски,
односно телефаксом. Кратка и хитна саопштења могу се давати и телефоном, ако је то,
по природи ствари, могуће.
Члан 55.
Поднесак се предаје органу надлежном за пријем поднеска, а може се предати сваког радног
дана у току радног времена. За поднеске који се усмено подносе, а који нису везани за рок
или нису неодложни, може се одредити да се предају само у одређене сате у току радног времена,
односно у одређене дане.Време за предају таквих поднесака објављује сваки орган у својим
просторијама на видном месту.
Члан 56.
(1) Орган који је надлежан за пријем поднеска дужан је да прими поднесак који му се предаје,
односно да узме у записник поднесак који му се усмено саопштава.
(2)Службено лице које прими поднесак дужно је, на усмени захтев подносиоца, да му потврди
пријем поднеска. За ту потврду не плаћа се такса.
(3) Ако орган није надлежан за пријем поднеска, службено лице тог органа упозориће на
то подносиоца и упутити га органу надлежном за пријем. Ако подносилац и поред тога захтева
да се његов поднесак прими, службено лице је дужно да прими такав поднесак. Ако орган
нађе да није надлежан за рад по таквом поднеску, донеће закључак којим ће одбацити
поднесак због ненадлежности.
(4) Кад орган поштом добије поднесак за чији пријем није надлежан, а несумњиво је који
је орган надлежан за пријем, послаће поднесак без одлагања надлежном органу, односно
суду и о томе ће обавестити странку. Ако орган који је добио поднесак не може да утврди
који је орган надлежан за рад по поднеску, донеће без одлагања закључак којим ће одбацити
поднесак због ненадлежности и закључак одмах доставити странци.
(5) Против закључка донесеног по одредбама става 3. и 4. овог члана допуштена је посебна
жалба.
(6) Ако орган поштом добије тужбу за покретање управног спора, доставиће је без одлагања
надлежном суду, о чему ће обавестити подносиоца тужбе.
Члан 57.
(1) Поднесак мора бити разумљив и да би се по њему могло поступати треба да садржи
нарочито: означење органа коме се упућује, предмет на који се односи, захтев, односно
предлог, ко је заступник, пуномоћник или представник, ако га има, као и име и презиме и
пребивалиште, односно боравиште (адресу) или фирму и седиште подносиоца, односно
заступника, пуномоћника или представника.
(2) Подносилац је дужан да својеручно потпише поднесак. Изузетно, поднесак може
уместо подносиоца потписати његов брачни друг, један од његових родитеља, син или кћи,
или адвокат који је по овлашћењу странке саставио поднесак. Лице које је потписало
поднесак дужно је да на поднеску потпише своје име и стави своју адресу.
(3) Ако је подносилац неписмен или није у стању да се потпише, потписаће га писмено
лице које ће потписати и своје име и навести своју адресу.
Члан 58.
(1) Ако поднесак садржи неки формални недостатак који спречава поступање по поднеску
или ако је неразумљив или непотпун, орган који је примио такав поднесак учиниће све што
треба да се недостаци отклоне и одредиће подносиоцу рок у ком је дужан да то учини.
То се може саопштити подносиоцу телефоном или усмено ако се подносилац затекне код
органа који саопштава да поднесак садржи недостатке. О учињеном саопштењу орган ће
ставити забелешку на спису.
(2) Ако подносилац отклони недостатке у одређеном року, сматраће се да је поднесак био
од почетка уредан. Ако подносилац не отклони недостатке у одређеном року, па се услед
тога не може поступати по поднеску, орган ће закључком одбацити такав поднесак.
На ову последицу подносилац ће се нарочито упозорити у позиву за исправку поднеска.
Против тог закључка дозвољена је посебна жалба.
(3) Кад је поднесак послат телеграфски, односно телефаксом или је примљено
телефонско саопштење, па се посумња да је поднесак поднело лице чије је име означено на
телеграфском поднеску, односно телефаксом, односно да потиче од лица које је при
телефонском саопштењу дало своје име, орган ће покренути поступак за утврђивање тих
чињеница, па ако се оне не утврде, односно ако се недостаци не отклоне, поступиће на начин
прописан у ставу 2. овог члана. Против закључка органа којим сеподнесак одбацује
може се изјавити посебна жалба.
Члан 59.
Ако поднесак садржи више захтева који се морају решавати одвојено, орган који прими
поднесак узеће у решавање захтеве за чије је решавање надлежан, а са осталим захтевима
поступиће у смислу члана 56. став 4.овог закона.
2. Позивање
Члан 60.
(1) Орган који води поступак овлашћен је да позива лице чије је присуство у поступку
потребно, а које борави на његовом подручју. По правилу, позивање се не може вршити ради
достављања писмених отправака решења, односно закључака, или ради саопштења која се могу
извршити поштом или на други начин погоднији за лице коме саопштење треба доставити.
(2) На усмену расправу може бити позвано лице које борави ван подручја органа који води
поступак ако се тиме поступак убрзава или олакшава, а долазак не проузрокује веће трошкове
или већу дангубу за позваног.
(3) Позивање се врши писменим позивом, ако посебним прописима није предвиђен други начин.
Члан 61.
(1) У писменом позиву означиће се назив органа који је издао позив, име и презиме и адреса
лица које се позива, место, дан, а кад је то могуће и час доласка позваног, предмет због кога
се позива и у ком својству (као странка, сведок, вештак итд.), и која помоћна средства и доказе
позвани треба да прибави, односно поднесе. У позиву се мора навести да ли је позвано лице
дужно да дође лично или може послати пуномоћника који ће га заступати и упозориће се да је,
у случају спречености да се одазове позиву, дужно да извести орган који је издао позив.
Позвани ће се исто тако упозорити на последице ако се не одазове позиву или не извести да
је спречен да дође.
(2) У позиву на усмену расправу странка се може позвати да поднесе писмене и друге доказе,
а може се обавестити да може повести сведоке на које намерава да се позове.
(3) Кад то допушта природа ствари, може се оставити на вољу позваном лицу да уместо личног
доласка преда до одређеног дана потребну писмену изјаву.
Члан 62.
(1) Приликом позивања орган ће водити рачуна о томе да лице чије је присуство потребно
позове да дође у време које ће најмање ометати позваног у вршењу његовог редовног посла.
(2) Нико не може бити позван да дође у току ноћи, осим ако се ради о хитним и неодложним
мерама.
Члан 63.
(1) Позвано лице дужно је да се одазове позиву.
(2)Ако је позвано лице због болести или другог оправданог разлога спречено да дође,
дужно је одмах по пријему позива да о томе извести орган који је издао позив, а ако је разлог
спречености настао доцније - одмах по сазнању тог разлога.
(3) Ако се лице коме је позив лично достављен (члан 77) не одазове позиву, а изостанак не
оправда, може бити приведено, а поред тога и кажњено новчаном казном до 1500 динара.
Те мере ће се применити само ако је у позиву било означено да ће се применити. Ако су услед
неоправданог изостанка позваног лица настали трошкови у поступку, може се одредити да те
трошкове сноси лице које је изостало. Закључак о привођењу, о изрицању казне, односно о
плаћању трошкова доноси службено лице које води поступак, у сагласности са службеним
лицем овлашћеним за решавање управне ствари, а код замољеног органа - у сагласности са
старешином тог органа, односно са службеним лицем овлашћеним за решавање у сличним
управним стварима. Против тог закључка допуштена је посебна жалба.
(4) Ако се позиву није одазвао припадник Војске Југославије или полиције, орган ће се
обратити надлежној команди, односно надлежном органу са захтевом да се он доведе, а може
га и казнити по ставу 3. овог члана, односно одредити да сноси трошкове које је својим
недоласком проузроковао.
3. Записник
Члан 64.
(1) О усменој расправи или другој важнијој радњи у поступку, као и о важнијим усменим
изјавама странака или трећих лица у поступку, саставља се записник.
(2) О мање важним радњама и изјавама странака и трећих лица које немају битног утицаја
на решавање у управној ствари, о управљању током поступка, о саопштењима, службеним
опажањима, усменим упутствима и налазима, као и околностима које се тичу само унутрашњег
рада органа код кога се води поступак неће се, по правилу, састављати записник, већ ће се у
самом спису ставити забелешка коју потврђује службено лице које је забелешку ставило,
уз ознаку датума. Не мора се састављати записник ни о усменим захтевима странке о којима се
одлучује по скраћеном поступку, а којима се удовољава, већ се такви захтеви могу само
евидентирати на прописан начин.
Члан 65.
(1) У записник се уноси: назив органа који врши радњу, место у коме се врши радња, дан
и час кад се врши радња, предмет у коме се она врши и имена службених лица, присутних
странака и њихових заступника, пуномоћника или представника.
(2)Записник треба да садржи, тачно и кратко, ток и садржај извршених радњи у поступку,
као и датих изјава. При том, записник треба да се ограничи на оно што се тиче саме управне
ствари која је предмет поступка. У записнику се наводе све исправе које су у било коју
сврху употребљене на усменој расправи. Према потреби, те исправе се прилажу записнику.
(3) Изјаве странака, сведока, вешта<
