ZAKON O RATIFIKACIJI KONVENCIJE UJEDINJENIH NACIJA PROTIV KORUPCIJE RS 2005

ZAKON O RATIFIKACIJI KONVENCIJE UJEDINJENIH NACIJA PROTIV KORUPCIJE

("Sl. list SCG - Međunarodni ugovori", br. 12/2005)

ČLAN 1

Ratifikuje se Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, koja je usvojena u Njujorku 31. oktobra 2003. godine, u originalu na arapskom, engleskom, francuskom, kineskom, ruskom i španskom jeziku.

ČLAN 2

Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:

 

KONVENCIJA UJEDINJENIH NACIJA PROTIV KORUPCIJE

 

PREAMBULA

Države ugovornice ove konvencije,

Zabrinute zbog ozbiljnosti problema i pretnji koje korupcija predstavlja za stabilnost i bezbednost društava, podrivajući institucije i vrednosti demokratije, etičke vrednosti i pravdu, te ugrožavajući održiv razvoj i vladavinu prava,

Zabrinute takođe zbog povezanosti korupcije i drugih oblika kriminala, posebno organizovanog kriminala i privrednog kriminala, uključujući pranje novca,

Zabrinute nadalje zbog slučajeva korupcije koji uključuju ogromne količine sredstava koja mogu predstavljati značajan deo resursa država, a koji prete političkoj stabilnosti i održivom razvoju tih država,

Ubeđene da korupcija nije više lokalna stvar već transnacionalna pojava koja pogađa sva društva i privrede, što čini međunarodnu saradnju na njenom sprečavanju i suzbijanju neophodnom,

Ubeđene takođe da je potreban sveobuhvatni i multidisciplinarni pristup za efikasno sprečavanje i borbu protiv korupcije,

Ubeđene nadalje da pružanje tehničke pomoći može igrati značajnu ulogu u povećanju sposobnosti država, uključujući i jačanje kapaciteta i izgradnju institucija, da uspešno sprečavaju i da se bore protiv korupcije,

Ubeđene da nezakonito sticanje ličnog bogatstva može biti posebno štetno po demokratske institucije, nacionalne privrede i vladavinu prava,

Odlučne da na efikasniji način spreče, otkriju i preduprede međunarodni transfer nezakonito stečenih sredstava i da ojačaju međunarodnu saradnju u povraćaju sredstava,

Uviđajući značaj osnovnih načela propisanog zakonskog postupka u krivičnom postupku i građanskom i upravnom postupku za donošenje presuda u vezi sa imovinskim pravima;

Imajući u vidu da je sprečavanje i iskorenjivanje korupcije odgovornost svih država, te da one moraju međusobno sarađivati, uz podršku i angažovanje pojedinaca i grupa izvan javnog sektora, kao što su civilno društvo, nevladine organizacije i organizacije lokalnih zajednica da bi napori u ovoj oblasti bili uspešni,

Imajući takođe u vidu načela dobrog upravljanja javnim poslovima i javnom imovinom, pravičnost, odgovornost i jednakost pred zakonom, te potrebu zaštite integriteta i negovanja kulture odbacivanja korupcije,

Odajući priznanje Komisiji za sprečavanje kriminala i krivično pravosuđe, te Uredu Ujedinjenih nacija za borbu protiv droga i kriminala za rad u sprečavanju i borbu protiv korupcije,

Podsećajući na rad drugih međunarodnih i regionalnih organizacija u ovoj oblasti, uključujući aktivnosti Afričke unije, Saveta Evrope, Saveta za carinsku saradnju (takođe poznatog kao Svetska carinska organizacija), Evropske unije, Lige arapskih država, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj i Organizacije američkih država,

Konstatujući sa uvažavanjem multilateralne instrumente za sprečavanje i borbu protiv korupcije, uključujući, između ostalog, Interameričku konvenciju protiv korupcije koju je usvojila Organizacija američkih država 29. marta 1996,¹ Konvenciju o borbi protiv korupcije koja uključuje funkcionere Evropskih zajednica ili funkcionere država članica Evropske unije koju je usvojio Savet Evropske unije 26. maja 1997,² Konvenciju o borbi protiv podmićivanja stranih javnih funkcionera u međunarodnim poslovnim transakcijama koju je usvojila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj 21. novembra 1997,³ Krivično-pravnu konvenciju o korupciji koju je usvojio Ministarski komitet Saveta Evrope 27. januara 1999,⁴ Građansko-pravnu konvenciju o korupciji koju je usvojio Ministarski komitet Saveta Evrope 4. novembra 1999,⁵ te Konvenciju Afričke unije o sprečavanju i borbi protiv korupcije, koju su usvojili šefovi država i vlada Afričke unije 12. jula 2003,

Pozdravljajući stupanje na snagu 29. septembra 2003. godine Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala,⁶

Saglasile su se o sledećem:

_____

¹ Videti E/1996/99.

²Službeni glasnik Evropskih zajednica, C 195, 25. jun 1997.

³ Videti Inicijative protiv korupcija, a za veći integritet u zemljama u razvoju (publikacija Ujedinjenih nacija, prodajni br. E.98 III.B.18).

⁴ Savet Evrope, Serija evropskih ugovora, br. 173.

⁵ Ibid., br. 174.

⁶ Rezolucija Generalne skupštine 55/25, aneks I.

Poglavlje I

OPŠTE ODREDBE

Član 1

Izjava o ciljevima

Ciljevi ove konvencije su:

(a) da se unaprede i ojačaju mere za efikasnije i uspešnije sprečavanje i borbu protiv korupcije;

(b) da se unapredi, olakša i podrži međunarodna saradnja i tehnička pomoć u sprečavanju i borbi protiv korupcije, uključujući povraćaj sredstava;

(v) da se unapredi integritet, odgovornost i pravilno upravljanje javnim poslovima i javnom imovinom.

Član 2

Upotreba izraza

Za svrhe ove konvencije izraz:

(a) "Javni funkcioner" označava: (i) svako lice koje vrši zakonodavnu, izvršnu, upravnu ili sudsku funkciju države ugovornice, bilo da je imenovano ili izabrano, bilo da je ona stalna ili privremena, plaćena ili neplaćena, bez obzira na rang tog lica; (ii) svako lice koje obavlja javnu funkciju, uključujući u javnom organu ili javnom preduzeću ili vrši javnu službu prema definiciji domaćeg zakonodavstva države ugovornice i na način kako se primenjuje pravo te države ugovornice u odnosnoj oblasti; (iii) svako drugo lice definisano u pravu države ugovornice kao javni funkcioner. Međutim, u smislu nekih posebnih mera sadržanih u Poglavlju II ove konvencije, termin "javni funkcioner" može označavati svako lice koje obavlja javnu funkciju ili vrši javnu službu prema definiciji zakonodavstva države ugovornice i shodno primeni u odnosnoj oblasti prava te države ugovornice;

(b) "Strani javni funkcioner" označava svako lice koje vrši zakonodavnu, izvršnu, upravnu ili sudsku funkciju strane zemlje, bilo da je na nju imenovano ili izabrano, te svako lice koje obavlja javnu funkciju za stranu zemlju, uključujući u javnom organu ili javnom preduzeću;

(v) "Funkcioner javne međunarodne organizacije" označava međunarodnog službenika ili svako lice koje takva organizacija ovlasti da deluje u ime te organizacije;

(g) "Imovina" označava dobra svih vrsta, bilo materijalna ili nematerijalna, pokretna ili nepokretna, fizička ili nefizička, te pravne dokumente ili instrumente kojima se dokazuju pravo vlasništva ili interes u tim dobrima;

"Sredstva stečena izvršenjem krivičnog dela" označava svaku imovinu koja potiče od, ili je stečena, posredno ili neposredno, izvršenjem krivičnog dela;

(đ) "Zamrzavanje" ili "zaplena" označava privremenu zabranu transfera, konverzije, raspolaganja ili otuđenja imovine ili privremeno preuzimanje čuvanja ili kontrole imovine na osnovu naloga koji izda sud ili drugi nadležni organ;

"Konfiskacija", što obuhvata plaćanje kazne, gde je potrebno, označava trajno lišavanje imovine na osnovu naloga suda ili drugog nadležnog organa;

(ž) "Predmetno krivično delo" označava svako krivično delo čije izvršenje stvara sredstva koja mogu postati predmet krivičnog dela definisanog u članu 23. ove konvencije;

(z) "Kontrolisana isporuka" označava tehniku dozvole izlaska, prolaska ili ulaska nezakonitih ili sumnjivih pošiljki na teritoriju jedne ili više država, uz znanje ili pod nadzorom nadležnih organa, s ciljem da se istraži krivično delo i identifikuju lica koja učestvuju u vršenju tog krivičnog dela.

Član 3

Delokrug primene

1. Ova konvencija se, shodno svojim odredbama, primenjuje u cilju sprečavanja, istrage i krivičnog gonjenja korupcije, te zamrzavanja, zaplene, konfiskacije i povraćaja sredstava stečenih izvršenjem krivičnih dela predviđenih ovom konvencijom.
2. U cilju primene ove konvencije nije neophodno, osim ako u ovoj konvenciji nije drugačije navedeno, da krivična dela predviđena u njoj imaju za posledicu štetu ili da naškode državnoj imovini.

Član 4

Zaštita suvereniteta

1. Države ugovornice izvršavaju obaveze iz ove konvencije na način koji je u skladu s načelima suverene jednakosti i teritorijalnog integriteta država, te nemešanja u unutrašnje stvari drugih država.
2. Nijedna odredba u ovoj konvenciji ne daje pravo državi ugovornici da na teritoriji druge države vrši nadležnost i funkcije koje isključivo pripadaju organima te druge države prema njenom zakonodavstvu.

Poglavlje II

PREVENTIVNE MERE

Član 5

Politika i praksa sprečavanja korupcije

1. Svaka država ugovornica, u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, dužna je da razvija i primenjuje ili održava delotvornu, koordiniranu politiku sprečavanja korupcije kojom se unapređuje učešće društva i odražavaju načela vladavine prava, dobrog upravljanja javnim poslovima i javnom imovinom, integritet, transparentnost i odgovornost.
2. Svaka država ugovornica nastojaće da ustanovi i unapredi efikasnu praksu usmerenu na sprečavanje korupcije.
3. Svaka država ugovornica nastojaće da redovno vrši procenu odgovarajuće pravne regulative i upravnih mera u cilju utvrđivanja njihove adekvatnosti za sprečavanje i borbu protiv korupcije.
4. Države ugovornice, prema potrebi i u skladu s osnovnim načelima svog pravnog sistema, sarađivaće međusobno i sa odgovarajućim međunarodnim i regionalnim organizacijama na unapređenju i razvijanju mera iz ovog člana. Ta saradnja može obuhvatiti učešće u međunarodnim programima i projektima usmerenim na sprečavanje korupcije.

Član 6

Telo ili tela za sprečavanje korupcije

1. Svaka država ugovornica osnivaće prema potrebi, u skladu s osnovnim načelima svog pravnog sistema, telo ili tela za sprečavanje korupcije sredstvima kao što su:

(a) primena politike navedene u članu 5. ove konvencije i, po potrebi, vršenjem nadzora i koordinacije u primeni te politike;

(b) unapređenje i širenje znanja o sprečavanju korupcije.

1. Svaka država ugovornica obezbediće telu ili telima navedenim u tački 1. ovog člana potrebnu nezavisnost, u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, kako bi to telo ili tela mogla vršiti svoje funkcije efikasno i neometano od bilo kakvog neopravdanog uticaja. Treba obezbediti neophodna materijalna sredstva i kvalifikovano osoblje, kao i obuku tog osoblja za obavljanje svojih funkcija.
2. Svaka država ugovornica obaveštava generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o nazivu i adresi jednog ili više organa koji mogu pomoći drugim državama ugovornicama u razradi i primeni posebnih mera za sprečavanje korupcije.

Član 7

Javni sektor

1. Svaka država ugovornica nastojaće da, gde je potrebno i u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, usvoji, održava i jača sisteme angažovanja, zapošljavanja, zadržavanja, unapređivanja i penzionisanja državnih službenika i, gde je potrebno, drugih neizabranih javnih funkcionera:

(a) koji se zasnivaju na načelima efikasnosti, transparentnosti i objektivnih kriterijuma kao što su rezultati rada, pravičnost i stručnost;

(b) koji obuhvataju odgovarajuće postupke izbora i obuke pojedinaca za javne funkcije koje se smatraju naročito podložnim korupciji, te premeštaj, gde je potrebno, tih pojedinaca na druge funkcije;

(v) kojima se podstiču adekvatno nagrađivanje i pravični rasponi plata, uz vođenje računa o stepenu ekonomske razvijenosti države ugovornice;

(g) kojima se podstiču programi obrazovanja i obuke kojima se omogućava službenicima da ispune kriterijume korektnog, časnog i pravilnog vršenja javnih funkcija i kojima im se obezbeđuje specijalizovana i odgovarajuća obuka kako bi povećali svest o rizicima korupcije svojstvenim u vršenju tih funkcija. Takvi programi se mogu pozivati na kodekse ili standarde ponašanja koji se primenjuju u tim oblastima.

1. Svaka država ugovornica razmotriće takođe mogućnost usvajanja odgovarajućih zakonskih i upravnih mera, dosledno ciljevima ove konvencije i u skladu sa osnovnim načelima svog zakonodavstva, za propisivanje kriterijuma koji se odnose na kandidovanje i izbor na javnu funkciju.
2. Svaka država ugovornica razmotriće takođe preduzimanja odgovarajućih zakonskih i upravnih mera, dosledno ciljevima ove konvencije i u skladu sa osnovnim načelima svog zakonodavstva, za unapređenje transparentnosti u finansiranju kandidatura za izbornu javnu funkciju i, gde je potrebno, za finansiranje političkih stranaka.
3. Svaka država ugovornica, u skladu s osnovnim načelima svog zakonodavstva, nastojaće da ustanovi, održi i jača sisteme kojima se povećava transparentnost i sprečava sukob interesa.

Član 8

Kodeksi ponašanja javnih funkcionera

1. U cilju borbe protiv korupcije, svaka država ugovornica unapređivaće, između ostalog, integritet, poštenje i odgovornost javnih funkcionera, u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema.
2. Posebno, svaka država ugovornica nastojaće da u okviru svog institucionalnog i pravnog sistema primenjuje kodekse ili standarde ponašanja za korektno, časno i pravilno obavljanje javnih funkcija.
3. U cilju primene odredaba ovog člana svaka država ugovornica uzimaće u obzir, gde je potrebno i u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, relevantne inicijative regionalnih, međuregionalnih i multilateralnih organizacija, kao što je Međunarodni kodeks ponašanja za javne funkcionere, sadržan u aneksu rezolucije Generalne skupštine 51/59 od 12. decembra 1996.
4. Svaka država ugovornica razmotriće takođe, u skladu sa osnovnim načelima svog zakonodavstva, mogućnost utvrđivanja mera i sistema koji bi javnim funkcionerima omogućili da lakše prijavljuju odgovarajućim organima dela korupcije kada dođu do saznanja o istima u obavljanju svojih funkcija.
5. Svaka država ugovornica nastojaće, gde je potrebno i u skladu s osnovnim načelima svog zakonodavstva, da utvrdi mere i sisteme kojima se od javnih funkcionera zahteva da odgovarajućim organima daju izjave u vezi, između ostalog, sa svojim drugim aktivnostima, zaposlenjem, investicionim ulaganjima, imovinom i poklonima znatne vrednosti ili koristima iz kojih može proisteći sukob interesa u odnosu na njihov rad u svojstvu javnih funkcionera.
6. Svaka država ugovornica razmotriće, u skladu s osnovnim načelima svog zakonodavstva, mogućnost preduzimanja disciplinskih i drugih mera protiv javnih funkcionera koji krše kodekse ili standarde previđene ovim članom.

Član 9

Javne nabavke i upravljanje javnim finansijama

1. Svaka država ugovornica, u skladu s osnovnim načelima svog pravnog sistema, preduzima neophodne korake da uspostavi odgovarajuće sisteme nabavke, zasnovane na transparentnosti, nadmetanju i objektivnim kriterijumima u donošenju odluka koji su, između ostalog, efikasni u sprečavanju korupcije. Takvi sistemi, koji u primeni mogu uzimati u obzir odgovarajuće granične vrednosti, odnose se, između ostalog, na:

(a) objavljivanje informacija koje se odnose na postupke i ugovore o nabavkama, uključujući informacije o pozivima za javno nadmetanje i relevantne i bitne informacije o ustupanju ugovora, pri čemu se potencijalnim učesnicima u nadmetanju daje dovoljno vremena da pripreme i podnesu ponude;

(b) prethodno utvrđivanje uslova za učešće, uključujući kriterijume za odabir i ustupanje ugovora i pravila nadmetanja, te njihovo objavljivanje;

(v) primena objektivnih i unapred definisanih kriterijuma za donošenje odluka o javnim nabavkama u cilju omogućavanja naknadne verifikacije pravilne primene pravila ili procedura;

(g) delotvoran sistem unutrašnje revizije, uključujući delotvoran sistem žalbe, kako bi se obezbedila zakonska mogućnost prigovora i pravni lekovi u slučaju da se ne primenjuju pravila i postupci utvrđeni u ovom stavu;

gde je potrebno, mere kojima se regulišu pitanja koja se odnose na zaposlene koji su nadležni za nabavke, kao što su izjave o postojanju interesa kod određenih javnih nabavki, postupci provere i uslovi u pogledu obuke.

1. Svaka država ugovornica, u skladu s osnovnim načelima svog pravnog sistema, preduzeće odgovarajuće mere da poveća transparentnost i odgovornost u upravljanju javnim finansijama. Takve mere obuhvataju, između ostalog:

(a) postupke za usvajanje državnog budžeta;

(b) blagovremeno podnošenje izveštaja o prihodima i rashodima;

(v) sistem knjigovodstvenih i revizorskih standarda, te nadzora s tim u vezi;

(g) delotvorne i efikasne sisteme upravljanja rizikom i interne kontrole; i

gde je potrebno, korektivne mere u slučaju nepoštovanja uslova utvrđenih u ovom stavu.

1. Svaka država ugovornica preduzeće one građansko-pravne i upravne mere koje mogu biti potrebne prema osnovnim načelima domaćeg zakonodavstva radi očuvanja integriteta knjigovodstvenih knjiga, podataka, finansijskih izveštaja ili drugih dokumenata koji se odnose na javne rashode i prihode, i radi sprečavanja falsifikovanja tih dokumenata.

Član 10

Podnošenje javnih izveštaja

Imajući u vidu potrebu borbe protiv korupcije, svaka država ugovornica preduzimaće, gde je potrebno, one mere u skladu sa osnovnim načelima domaćeg zakonodavstva koje mogu biti potrebne radi povećanja transparentnosti rada državne uprave, uključujući njenu organizaciju, funkcionisanje i postupke odlučivanja. Te mere mogu, između ostalog, obuhvatiti:

(a) usvajanje postupka ili propisa kojima se javnosti omogućava da, gde je potrebno, dobije informacije o organizaciji, funkcionisanju i postupcima za donošenja odluka državne uprave i, uz dužno uvažavanje zaštite privatnosti i ličnih podataka, o odlukama i zakonskim aktima koji su od interesa za javnost;

(b) pojednostavljenje upravnih postupaka, gde je potrebno, kako bi se olakšao pristup javnosti organima nadležnim za donošenje odluka; i

(v) objavljivanje informacija, što može obuhvatiti periodične izveštaje o rizicima korupcije u državnoj upravi.

Član 11

Mere koje se odnose na sudstvo i tužilaštvo

1. Imajući u vidu nezavisnost sudstva i njegovu ključnu ulogu u borbi protiv korupcije, svaka država ugovornica preduzima, u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema i bez uticaja po nezavisnost sudstva, mere za jačanje integriteta i za sprečavanja mogućnosti za korupciju u sudstvu. Te mere mogu obuhvatiti pravila ponašanja nosioca pravosudnih funkcija.
2. Mere u istom smislu kao i one koje se preduzimaju shodno stavu 1. ovog člana mogu se preduzeti i primenjivati u okviru tužilaštva u onim državama ugovornicima u kojima ono ne predstavlja deo sudstva, već uživa samostalnost sličnu nezavisnosti sudstva.

Član 12

Privatni sektor

1. Svaka država ugovornica preduzeće mere, u skladu sa osnovnim načelima domaćeg zakonodavstva, za sprečavanje korupcije u privatnom sektoru, poboljšanje knjigovodstvenih i revizorskih standarda u privatnom sektoru i, gde je potrebno, predvideće efikasne, srazmerne i odvraćajuće građansko-pravne, upravne i krivične kazne za nepoštovanje takvih mera.
2. Mere za postizanje ovih ciljeva mogu, između ostalog, obuhvatiti:

(a) unapređivanje saradnje između organa unutrašnjih poslova i relevantnih privatnih entiteta;

(b) unapređenje razvoja standarda i postupka za očuvanje integriteta relevantnih privatnih entiteta, uključujući kodekse ponašanja za korektno, časno i pravilno obavljanje poslovnih aktivnosti i svih relevantnih profesija i za sprečavanje sukoba interesa, te za unapređenje dobre poslovne prakse među preduzećima i u ugovornim odnosima preduzeća s državom;

(v) povećanje transparentnosti u odnosima između privatnih entiteta, uključujući, gde je potrebno, mere koje se odnose na identitet pravnih i fizičkih lica koja učestvuju u osnivanju i upravljanju korporacijama;

(g) sprečavanje zloupotrebe postupaka kojima se regulišu privatni entiteti, uključujući postupke koji se odnose na subvencije i dozvole koje izdaju javni organi za obavljanje poslovnih delatnosti;

sprečavanje sukoba interesa uvođenjem ograničenja, gde je potrebno i za razuman vremenski period, u pogledu obavljanja profesionalnih delatnosti bivših javnih funkcionera ili zapošljavanje javnih funkcionera u privatnom sektoru nakon napuštanja javnih funkcija ili penzionisanja, tamo gde su te delatnosti ili zaposlenje u neposrednoj vezi s funkcijama na kojima su bili ili su ih nadgledali ti javni funkcioneri za vreme svog mandata;

(đ) obezbeđivanje da privatna preduzeća, uz vođenje računa o njihovoj strukturi i veličini, imaju dovoljnu unutrašnju revizorsku kontrolu u cilju pomoći u sprečavanju i otkrivanju akata korupcije, te da računi i neophodni finansijski izveštaji tih privatnih preduzeća podležu odgovarajućim postupcima revizije i certifikacije.

1. Da bi sprečila korupciju, svaka država ugovornica preduzeće one mere koje mogu biti potrebne, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom i propisima o vođenju knjigovodstva i čuvanju podataka, objavljivanju finansijskih izveštaja i o knjigovodstvenim i revizorskim standardima, da zabrani vršenja sledećih dela u cilju izvršenja nekih od krivičnih dela predviđenih ovom konvencijom:

(a) otvaranje neregistrovanih računa;

(b) obavljanje neregistrovanih ili neadekvatno identifikovanih transakcija;

(v) evidentiranje nepostojećih rashoda;

(g) unošenje u evidenciju troškova uz netačno prikazivanje na šta se odnose;

korišćenje lažnih dokumenata; i

(đ) namerno uništavanje knjigovodstvenih dokumenata pre nego što je to predviđeno zakonom.

1. Nijedna država ugovornica neće dozvoliti odbijanje od poreza troškova koji predstavljaju mito, s obzirom na to da je podmićivanje jedan od elemenata krivičnih dela predviđenih u skladu s čl. 15. i 16. ove konvencije, i, gde je potrebno, drugih troškova nastalih kao posledica korupcionog ponašanja.

Član 13

Učešće društva

1. Svaka država ugovornica preduzeće odgovarajuće mere, u granicama svojih mogućnosti i u skladu sa osnovnim načelima svog domaćeg zakonodavstva, za podsticanje aktivnog učešća pojedinaca i grupa izvan javnog sektora, kao što su građansko društvo, nevladine organizacije i organizacije lokalnih zajednica, u sprečavanju i borbi protiv korupcije, te u podizanju svesti javnosti o postojanju, uzrocima i ozbiljnosti korupcije i pretnje koju ona predstavlja. To učešće treba jačati merama kao što su:

(a) jačanje transparentnosti i veći doprinos javnosti procesima odlučivanja;

(b) obezbeđenje efikasnog pristupa javnosti informacijama;

(v) preduzimanje aktivnosti javnog informisanja koje doprinose netolerisanju korupcije, kao i programa javnog obrazovanja, uključujući školske i fakultativne nastavne programe;

(g) poštovanje, unapređenje i zaštita slobode traženja, primanja, objavljivanja i širenja informacija u vezi s korupcijom. Ta sloboda može podlegati izvesnim ograničenjima, ali ograničenja mogu biti samo ona koja su predviđena zakonom i potrebna su radi:

(i) poštovanja prava ili ugleda drugih;

(ii) zaštite nacionalne bezbednosti ili javnog reda ili javnog zdravlja ili morala.

1. Svaka država ugovornica preduzeće odgovarajuće mere da obezbedi da javnost bude upoznata sa nadležnim telima za borbu protiv korupcije koja su navedena u ovoj konvenciji i omogućiti pristup tim telima gde je potrebno, u cilju prijavljivanja, uključujući i anonimnog, bilo kojih slučajeva za koje se može smatrati da predstavljaju krivično delo predviđeno ovom konvencijom.

Član 14

Mere za sprečavanje pranja novca

1. Svaka država ugovornica:

(a) ustanoviće, u okviru svojih nadležnosti, sveobuhvatni unutrašnji regulatorni i nadzorni režim banaka i nebankarskih finansijskih institucija, uključujući fizička ili pravna lica, koja pružaju službene ili neslužbene usluge za prenos novca ili vrednosti i, gde je potrebno, drugih tela koja su posebno podložna pranju novca, kako bi predupredila i otkrila sve oblike pranja novca, gde se tim režimom ističu zahtevi u pogledu identifikacije komitenta i, gde je potrebno, korisnika, vođenja evidencije i prijavljivanja sumnjivih transakcija;

(b) ne utičući na član 46. ove konvencije, obezbediti da upravni, regulatorni organi i organi za sprovođenje zakona i drugi organi koji su nadležni za borbu protiv pranja novca (uključujući, gde je potrebno prema domaćem zakonodavstvu, pravosudne organe), raspolažu mogućnostima da sarađuju i razmenjuju informacije na nacionalnom i međunarodnom nivou u okviru uslova propisanih domaćim zakonodavstvom i, u tom cilju, razmotriti mogućnost osnivanja finansijske obaveštajne jedinice koja će služiti kao nacionalni centar za prikupljanje, analizu i pružanje informacija u vezi s potencijalnim pranjem novca.

1. Države ugovornice razmotriće mogućnost primene izvodljivih mera za otkrivanje i nadzor nad kretanjem gotovog novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata preko svojih granica, pod uslovom da se obezbedi pravilno korišćenje informacija i da se ni na koji način ne ometa kretanje legitimnog kapitala. Takve mere mogu obuhvatiti zahtev da pojedinci ili preduzeća prijavljuju transfer preko granice znatnijih količina gotovog novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata.
2. Države ugovornice razmotriće mogućnost primene odgovarajućih i izvodljivih mera kojima se od finansijskih institucija, uključujući pošiljaoce novca, zahteva:

(a) da u obrasce za elektronski transfer novčanih sredstava i poruke s tim u vezi unose tačne i bitne informacije o pošiljaocu,

(b) da te informacije čuvaju tokom celog lanca plaćanja; i

(v) da vrše pojačnu kontrolu transfera novčanih sredstava koji ne sadrže potpune informacije o pošiljaocu.

1. Prilikom uspostavljanja domaćeg regulativnog i nadzornog režima predviđenog odredbama ovog člana i ne utičući na bilo koji drugi član ove konvencije, države ugovornice se pozivaju da koriste kao smernice odgovarajuće inicijative regionalnih, međuregionalnih i multilateralnih organizacija za borbu protiv pranja novca.
2. Države će nastojati da razviju i unapređuju globalnu, regionalnu, subregionalnu i bilateralnu saradnju između sudskih i organa za primenu zakona i finansijskih regulatornih organa u cilju borbe protiv pranja novca.

Poglavlje III

INKRIMINISANJE I SPROVOĐENJE ZAKONA

Član 15

Podmićivanje domaćih javnih funkcionera

Svaka država ugovornica usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi se utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno:

(a) obećanje, ponudu ili davanje javnom funkcioneru, posredno ili neposredno, neopravdane koristi, njemu lično ili nekom drugom licu ili entitetu, da taj funkcioner učini ili se uzdrži od činjenja neke radnje u vršenju službenih dužnosti;

(b) traženje ili prihvatanje neopravdane koristi od strane javnog funkcionera, posredno ili neposredno, od njega lično ili od strane nekog drugog lica ili entiteta, da taj funkcioner učini ili se uzdrži od činjenja neke radnje u vršenju službenih dužnosti.

Član 16

Podmićivanje stranih javnih funkcionera i funkcionera javnih međunarodnih organizacija

1. Svaka država ugovornica usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno, obećanje, ponudu ili davanje stranom javnom funkcioneru ili funkcioneru javne međunarodne organizacije, posredno ili neposredno, neopravdane koristi, njemu lično ili nekom drugom licu ili entitetu, da taj funkcioner učini ili se uzdrži od činjenja neke radnje u vršenju službenih dužnosti a u cilju sticanja ili pribavljanja ili zadržavanja poslova ili druge neopravdane koristi u međunarodnom poslovanju.
2. Svaka država ugovornica razmotriće usvajanje zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno, traženje ili primanje od strane stranog javnog funkcionera i funkcionera javne međunarodne organizacije, posredno ili neposredno, neopravdane koristi, za njega lično ili za neko drugo lice ili entitet, da taj funkcioner učini ili se uzdrži od činjenja neke radnje u vršenju službenih dužnosti.

Član 17

Pronevera, zloupotreba ili drugo nelegitimno korišćenje imovine od strane javnog funkcionera

Svaka država ugovornica usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno, proneveru, zloupotrebu ili drugo nelegitimno korišćenje od strane javnog funkcionera radi sopstvene koristi ili u korist nekog drugog lica ili entiteta bilo koje imovine, javnih ili privatnih sredstava ili hartija od vrednosti ili bilo koje druge vredne stvari poverene tom javnom funkcioneru na osnovu njegovog položaja.

Član 18

Zloupotreba uticaja

Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno:

(a) obećanje, ponudu ili davanje javnom funkcioneru ili nekom drugom licu, posredno ili neposredno, neopravdane koristi kako bi taj javni funkcioner ili to lice zloupotrebili svoj stvarni ili pretpostavljeni uticaj da bi se od nekog organa uprave ili javnog organa države ugovornice dobila neopravdana korist za prvobitnog podstrekača tog dela ili za neko drugo lice;

(b) traženje ili prihvatanje od strane javnog funkcionera ili nekog drugog lica, posredno ili neposredno, neopravdane koristi za njega lično ili za neko drugo lice kako bi taj javni funkcioner ili to lice zloupotrebili svoj stvarni ili pretpostavljeni uticaj da bi se od nekog organa uprave ili javnog organa države ugovornice dobila neopravdana korist.

Član 19

Zloupotreba funkcija

Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno, zloupotrebu funkcija ili položaja, odnosno činjenje ili nečinjenje nekog dela suprotno zakonu od strane javnog funkcionera u obavljanju njegovih funkcija u cilju pribavljanja neopravdane koristi za njega lično ili za neko drugo lice ili entitet.

Član 20

Nezakonito bogaćenje

U zavisnosti od svog ustava i osnovnih načela svog pravnog sistema, svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno, nezakonito bogaćenje, odnosno znatno uvećanje imovine javnog funkcionera koje on ne može razumno objasniti s obzirom na njegova zakonita primanja.

Član 21

Podmićivanje u privatnom sektoru

Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno, u obavljanju privrednih, finansijskih ili komercijalnih delatnosti:

(a) obećanje, ponudu ili davanje, posredno ili neposredno, neopravdane koristi bilo kom licu koje rukovodi ili radi u bilo kom svojstvu za neki entitet u privatnom sektoru, tom licu lično ili nekom drugom licu da bi to lice, kršenjem svojih dužnosti, činilo ili se uzdržalo od činjenja;

(b) tražnje ili prihvatanje, posredno ili neposredno, neopravdane koristi od strane bilo kog lica koje rukovodi ili radi u bilo kom svojstvu za neki entitet u privatnom sektoru za to lice lično ili za neko drugo lice da bi to lice, kršenjem svojih dužnosti, činilo ili se uzdržalo od činjenja.

Član 22

Pronevera imovine u privatnom sektoru

Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih ili drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno u obavljanju privrednih, finansijskih ili komercijalnih delatnosti, proneveru od strane lica koje rukovodi ili radi u bilo kom svojstvu za neki entitet u privatnom sektoru bilo kakve imovine, privatnih sredstava ili hartija od vrednosti ili neke druge vredne stvari poverene tom licu na osnovu njegovog položaja.

Član 23

Pranje sredstava stečenih izvršenjem krivičnog dela

1. Svaka država ugovornica, u skladu sa osnovnim načelima svog unutrašnjeg zakonodavstva, usvojiće zakonske ili druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno:

(a) (i) konverziju ili transfer imovine, uz znanje da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela, u cilju sakrivanja ili nezakonitog porekla te imovine ili pomaganja nekom licu koje je umešano u izvršenje predmetnog krivičnog dela da izbegne zakonske posledice tog dela;

(ii) sakrivanje ili prikrivanje prave prirode, izvora, mesta, raspolaganja, kretanja ili vlasništva ili prava u odnosu na imovinu, uz znanje da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela,

(b) u zavisnosti od osnovnih stavova svog pravnog sistema:

(i) sticanje, posedovanje ili korišćenje imovine, uz znanje, prilikom primanja te imovine, da je stečena izvršenjem krivičnog dela;

(ii) učešće, udruživanje ili zavere da se počini, pokuša počiniti i pomaganje, olakšavanje i nagovori na izvršenje bilo kog krivičnog utvrđenja u skladu sa ovim članom.

1. U cilju primene ili sprovođenja tačke 1. ovog člana:

(a) Svaka država ugovornica nastojaće da primeni odredbe tačke 1. ovog člana na najveći broj predmetnih krivičnih dela;

(b) Svaka država ugovornica obuhvatiće kao predmetna krivična dela, kao minimum, širok opseg krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom;

(v) Za svrhe prethodnog stava (b), predmetna krivična dela obuhvataju krivična dela počinjena u i izvan nadležnosti odnosne države ugovornice. Međutim, krivična dela počinjena izvan nadležnosti države ugovornice predstavljaju predmetna krivična dela samo kada takvo postupanje predstavlja krivično delo prema domaćem zakonodavstvu države gde je počinjeno i predstavljalo bi krivično delo prema domaćem zakonodavstvu države ugovornice koja primenjuje ili sprovodi u praksi ovaj član da je u njoj počinjeno;

(g) Svaka država ugovornica dostaviće primerke svojih zakona na osnovu kojih se primenjuje ovaj član, te bilo kojih naknadnih promena tih zakona ili njihov opis generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija;

Ukoliko se to zahteva osnovnim načelima domaćeg zakonodavstva države ugovornice, može se predvideti da se krivična dela navedena u tački 1. ovog člana ne primenjuju na lica koja izvrše predmetno krivično delo.

Član 24

Prikrivanje

Ne utičući na odredbe člana 23. ove konvencije, svaka država ugovornica razmotriće mogućnost usvajanja zakonskih i drugih mera koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, kada se počini namerno nakon izvršenja bilo kog krivičnog dela utvrđenog u skladu sa ovom konvencijom, a bez učešća u izvršenju tog dela, prikrivanje ili produženo zadržavanje imovine kada odnosno lice zna da je ta imovina rezultat izvršenja nekog krivičnog dela utvrđenog u skladu sa ovom konvencijom.

Član 25

Ometanje pravde

Svaka država članica usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivična dela, kada se počine namerno:

(a) upotrebu fizičke sile, pretnje ili zastrašivanje ili obećanje, ponuda ili davanje neopravdane koristi radi navođenja na lažno svedočenje ili ometanja svedočenja ili iznošenje dokaza u postupku u vezi sa izvršenjem krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom;

(b) upotrebu fizičke sile, pretnje ili zastrašivanje radi ometanja vršenja službenih dužnosti sudije ili službenog lica zaduženog za primenu zakona u vezi sa izvršenjem krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom. Nijedna odredba ove podtačke ne utiče na prava država ugovornica da donose propise kojima se štite druge kategorije javnih funkcionera.

Član 26

Odgovornost pravnih lica

1. Svaka država ugovornica usvojiće mere koje mogu biti potrebne, saglasno svojim pravnim načelima, kako bi utvrdila odgovornost pravnih lica za učešće u krivičnim delima koja su predviđena ovom konvencijom.
2. U zavisnosti od pravnih načela države ugovornice, odgovornost pravnih lica može biti krivična, građansko-pravna ili upravna.
3. Ta odgovornost ne utiče na krivičnu odgovornost fizičkih lica koja su počinila krivična dela.
4. Svaka država ugovornica obezbediće posebno da pravna lica koja se smatraju odgovornim u skladu sa ovim članom podležu efikasnim, srazmernim i odvraćajućim krivičnim ili nekrivičnim sankcijama, uključujući novčane sankcije.

Član 27

Učešće i pokušaj

1. Svaka država ugovornica usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, učešće u bilo kom svojstvu kao što su saučesnik, pomagač ili podstrekač u krivičnom delu predviđenom ovom konvencijom.
2. Svaka država ugovornica može usvojiti zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, svaki pokušaj izvršenja krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom.
3. Svaka država ugovornica može usvojiti zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi utvrdila kao krivično delo, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, pripremu krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom.

Član 28

Znanje, namera i svrha kao elementi krivičnog dela

Znanje, namera ili svrha kao elementi krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom mogu se zaključiti na osnovu objektivnih činjeničnih okolnosti.

Član 29

Nezastarevanje

Svaka država ugovornica utvrdiće, prema potrebi, svojim domaćim zakonodavstvom dug period nezastarevanja u kome će se moći pokretati postupci za bilo koje krivično delo predviđeno ovom konvencijom i utvrditi duži period nezastarevanja ili predvideti privremeno stavljanje van snage nezastarevanje ako je navodni počinilac krivičnog dela izbegao izvođenje pred lice pravde.

Član 30

Krivično gonjenje, suđenje i sankcije

1. Svaka država ugovornica, predvideće da izvršenje krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom podleže sankcijama kojima se uzima u obzir težina tog krivičnog dela.
2. Svaka država ugovornica preduzeće mere koje mogu biti potrebne kako bi uspostavila ili održavala, u skladu sa svojim pravnim sistemom i ustavnim načelima, odgovarajuću ravnotežu između bilo kojih imuniteta ili privilegija u odnosu na nadležnost koje se priznaju njenim javnim funkcionerima u vršenju funkcija i mogućnost, kada je potrebno, efikasne istrage, krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela predviđena ovom konvencijom.
3. Svaka država ugovornica nastojaće da obezbedi da se bilo koja diskreciona zakonska ovlašćenja po njenom domaćem zakonodavstvu koja se odnose na krivično gonjenje lica za krivična dela predviđena ovom konvencijom vrše kako bi mere primene zakona bile maksimalno delotvorne u odnosu na ta krivična dela i uz dužno uzimanje u obzir potrebe da se predupredi izvršenje tih krivičnih dela.
4. U slučaju krivičnih dela predviđenih ovom konvencijom, svaka država ugovornica preduzeće odgovarajuće mere, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom i uz dužno uzimanje u obzir prava odbrane, u nastojanju da obezbedi da se uslovima utvrđenim u vezi sa odlukama o puštanju na slobodu do suđenja ili žalbenog postupka uzme u obzir potreba obezbeđenja prisustva okrivljenog u kasnijem krivičnom postupku.
5. Svaka država ugovornica će uzeti u obzir težinu odnosnih krivičnih dela prilikom razmatranja mogućnosti puštanja na slobodu, ranije ili uslovno, lica osuđenih za ta krivična dela.
6. Svaka država ugovornica, u obimu koji je u skladu sa osnovnim načelima njenog pravnog sistema, razmotriće mogućnost utvrđivanja postupka kojim odgovarajući organ može, gde je potrebno, smeniti, suspendovati ili premestiti javnog funkcionera optuženog za krivično delo predviđeno ovom konvencijom, imajući u vidu poštovanje načela pretpostavke nevinosti.
7. Gde je to opravdano s obzirom na težinu krivičnog dela, svaka država ugovornica, u meri koja je u skladu sa osnovnim načelima njenog pravnog sistema, razmotriće mogućnost utvrđivanja postupaka za diskvalifikovanje, sudskom odlukom ili nekim drugim odgovarajućim sredstvom, na period određen njenim domaćim zakonodavstvom, lica osuđenih za krivična dela predviđena ovom konvencijom sa:

(a) javne funkcije; i

(b) funkcije u preduzeću koje je delom ili u celosti u vlasništvu države.

1. Tačka 1. ovog člana ne utiče na vršenje disciplinskih ovlašćenja nadležnih organa protiv državnih službenika.
2. Nijedna odredba sadržana u ovoj konvenciji ne utiče na načelo da je opis krivičnih dela predviđenih ovom konvencijom i važećih odbrana ili drugih pravnih načela kojima se kontroliše zakonitost ponašanja rezervisan za domaće zakonodavstvo države ugovornice i da se ta krivična dela krivično gone i kažnjavaju u skladu s tim zakonodavstvom.
3. Države ugovornice nastojaće da podstiču reintegraciju u društvo lica osuđenih za krivična dela predviđena ovom konvencijom.

Član 31

Zamrzavanje, zaplena i konfiskacija

1. Svaka država ugovornica preduzeće mere, u najvećoj mogućoj meri u okviru svog pravnog sistema, koje mogu biti potrebne kako bi se omogućila konfiskacija:

(a) sredstava stečenih vršenjem krivičnih dela previđenih ovom konvencijom ili imovine čija vrednost odgovara vrednosti tih sredstava;

(b) imovine, opreme ili drugih sredstava koja se koriste ili su namenjena za korišćenje u krivičnim delima predviđenim ovom konvencijom.

1. Svaka država ugovornica preduzeće mere koje mogu biti potrebne kako bi se omogućila identifikacija, traganje, zamrzavanje ili zaplena bilo koje stvari navedene u stavu 1. ovog člana u cilju moguće konfiskacije.
2. Svaka država ugovornica, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, usvojiće zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne kako bi regulisala upravljanje od strane nadležnih organa zamrznutom, zaplenjenom ili konfiskovanom imovinom obuhvaćenom st. 1. i 2. ovog člana.
3. Ukoliko su sredstva stečena izvršenjem krivičnog dela transformisana ili zamenjena u drugu imovinu, delom ili u celosti, ta imovina podleže merama navedenim u ovom članu umesto tih sredstava.
4. Ukoliko su sredstva stečena vršenjem krivičnog dela izmešana sa imovinom stečenom iz zakonitih izvora, ta imovina, bez uticaja na bilo koje ovlašćenje koje se odnosi na zamrzavanje ili zaplenu, podleže konfiskaciji do procenjene vrednosti izmešanih sredstava stečenih vršenjem krivičnog dela.
5. Prihod ili neke druge koristi koje proisteknu iz sredstava stečenih vršenjem krivičnog dela, od imovine u koju su sredstva stečena od vršenja krivičnog dela transformisana ili zamenjena ili od imovine s kojom su sredstva stečena od kriminal izmešana takođe podležu merama navedenim u ovom članu na isti način i u istoj meri kao i sredstva stečena vršenjem krivičnog dela.
6. Za svrhe ovog člana i člana 55. ove konvencije, svaka država ugovornica ovlastiće svoje sudove ili druge nadležne organe da nalože da se bankarski, finansijski i komercijalni podaci stave na raspolaganje ili zaplene. Država ugovornica neće odbiti da postupi prema odredbama ove tačke pozivajući se na bankarsku tajnu.
7. Države ugovornice mogu razmotriti mogućnost da zahtevaju da počinilac krivičnog dela pokaže zakonito poreklo sredstava navodno stečenih vršenjem krivičnog dela ili druge imovine koja podleže konfiskaciji u meri u kojoj je takav zahtev u skladu sa osnovnim načelima njihovog domaćeg zakonodavstva i sa prirodom sudskih i drugih postupaka.
8. Odredbe ovog člana se ne mogu tumačiti tako da budu na štetu prava bona fidetrećih strana.
9. Nijedna odredba sadržana u ovom članu ne utiče na načelo da se mere na koje se on odnosi definišu i primenjuju u skladu sa odredbama domaćeg zakonodavstva države ugovornice i u zavisnosti od njih.

Član 32

Zaštita svedoka, veštaka i žrtava

1. Svaka država ugovornica preduzeće odgovarajuće mere u skladu sa svojim pravnim sistemom i u granicama svojih mogućnosti kako bi pružila efikasnu zaštitu od potencijalne odmazde ili zastrašivanja svedoka i veštaka koji svedoče u vezi s krivičnim delima predviđenim ovom konvencijom i, gde je potrebno, njihovih rođaka i drugih bliskih lica.
2. Mere predviđene u stavu 1. ovog člana mogu obuhvatiti, između ostalog, bez štete po prava okrivljenog, uključujući i pravo na pošten postupak:

(a) utvrđivanje postupaka za fizičku zaštitu tih lica kao što je, u potrebnoj i izvodljivoj meri, njihovo preseljenje i, gde je potrebno, zabrana ili ograničenje objavljivanja informacija koje se odnose na identitet i prebivalište tih lica;

(b) predvideti pravila o dokazima kako bi se svedocima i veštacima omogućilo da svedoče na način kojim se obezbeđuje bezbednost tih lica, kao što je omogućavanje svedočenja putem telekomunikacione tehnologije kao što su video tehnika ili druga odgovarajuća sredstva.

1. Države ugovornice razmotriće mogućnost zaključenja sporazuma ili dogovora s drugim državama za preseljenje lica navedenih u stavu 1. ovog člana.
2. Odredbe ovog člana se primenjuju i na žrtve ukoliko su one svedoci.
3. Svaka država ugovornica, u zavisnosti od svog domaćeg zakonodavstva, omogućiće da se u odgovarajućoj fazi krivičnog postupka protiv počinilaca iznesu i razmatraju mišljenja i pitanja od interesa za žrtve na način koji ne utiče na prava odbrane.

Član 33

Zaštita lica koja podnose prijave

Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost da u svom domaćem pravnom sistemu predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupanja prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi u dobroj nameri i na razumnoj osnovi bilo koje činjenice koje se odnose na krivična dela predviđena ovom konvencijom.

Član 34

Posledice dela korupcije

Uz dužno poštovanje prava trećih strana stečenih u dobroj nameri, svaka država ugovornica preduzeće mere, u skladu s osnovnim načelima svog zakonodavstva, u odnosu na posledice korupcije. S tim u vezi, države ugovornice mogu smatrati korupciju relevantnim činiocem u zakonskom postupku za poništenje ili otkaz ugovora, oduzimanje koncesije ili drugog sličnog instrumenta ili za preduzimanje nekog drugog pravnog leka.

Član 35

Nadoknada štete

Svaka država ugovornica preduzeće mere koje mogu biti potrebne, u skladu s načelima svog domaćeg zakonodavstva, kako bi obezbedila da entiteti ili lica koji su pretrpeli štetu kao rezultat dela korupcije imaju pravo da pokrenu sudski postupak protiv onih koji su odgovorni za tu štetu kako bi dobili nadoknadu.

Član 36

Specijalizovani organi

Svaka država ugovornica u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, obezbediće uspostavljanje jednog ili više tela ili lica specijalizovanih za borbu protiv korupcije putem sprovođenja zakona. Tom telu ili telima ili licima daće se potrebna nezavisnost, u skladu sa osnovnim načelima pravnog sistema odnosne države ugovornice, kako bi mogla da vrše svoje nadležnosti uspešno i bez ikakvog neprimerenog uticaja. Ta lica ili osoblje tog tela ili više tela treba da budu odgovarajuće obučeni i da raspolažu odgovarajućim sredstvima za vršenje svojih zadataka.

Član 37

Saradnja s organima za primenu zakona

1. Svaka država ugovornica preduzeće odgovarajuće mere da bi podstakla lica koja učestvuju ili su učestvovala u izvršenju krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom da daju informacije koje će koristiti nadležnim organima radi vođenja istrage i izvođenja dokaza, te da pruže činjeničnu, konkretnu pomoć nadležnim organima koja može doprineti da se od počinioca oduzmu sredstva stečenih od izvršenja krivičnog dela i povraćaju tih sredstava.
2. Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost da se, u slučajevima gde je potrebno, predvidi blaža kazna za optuženo lice koje u znatnoj meri sarađuje u istrazi ili krivičnom gonjenju za krivično delo predviđeno ovom konvencijom.
3. Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost da se, u skladu sa osnovnim načelima njenog unutrašnjeg zakonodavstva, da imunitet od krivičnog gonjenja licu koje u znatnoj meri sarađuje u istrazi ili krivičnom gonjenju za krivično delo predviđeno ovom konvencijom.
4. Ta lica su, mutatis mutandis, zaštićena kao što je predviđeno u članu 32. ove konvencije.
5. Kada lice navedeno u stavu 1. ovog člana koje se nalazi u jednoj državi ugovornici može pružiti značajnu saradnju nadležnim organima neke druge države ugovornice, te države ugovornice mogu razmotriti mogućnost zaključenja sporazuma ili dogovora, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, u vezi sa mogućim obezbeđivanjem postupanja navedenog u st. 2. i 3. ovog člana od strane druge države ugovornice.

Član 38

Saradnja između nacionalnih organa

Svaka država ugovornica preduzeće mere koje mogu biti potrebne kako bi podstakla, u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, saradnju između, s jedne strane, svojih državnih organa, kao i svojih državnih funkcionera i, s druge strane, svojih organa nadležnih za vođenje istrage i krivično gonjenje. Ta saradnja može obuhvatiti:

(a) obaveštavanje potonjih organa, na sopstvenu inicijativu, kada postoje razumni osnovi za verovanje da je počinjeno neko krivično delo predviđeno čl. 15, 21. i 23. ove konvencije; ili

(b) pružanje, po zahtevu, svih potrebnih informacija tim organima.

Član 39

Saradnja nacionalnih organa i privatnog sektora

1. Svaka država ugovornica preduzeće mere koje mogu biti potrebne kako bi podstakla, u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, saradnju nacionalnih istražnih organa i organa krivičnog gonjenja i entiteta u privatnom sektoru, posebno finansijskih institucija, u vezi s pitanjima koja se odnose na vršenje krivičnih dela predviđenih ovom konvencijom.
2. Svaka država ugovornica razmotriće mogućnost podsticanja svojih državljana i drugih lica koja imaju stalno prebivalište na njenoj teritoriji da prijavljuju nacionalnim istražnim organima i organima krivičnog gonjenja izvršenje krivičnog dela predviđenog ovom konvencijom.

Član 40

Bankarska tajna

Svaka država ugovornica dužna je da, u slučaju vođenja istrage o krivičnim delima predviđenih ovom konvencijom u svojoj zemlji, obezbedi u okviru svog unutrašnjeg pravnog sistema odgovarajuće mehanizme za prevazilaženje prepreka koje bi se mogle pojaviti zbog primene propisa o bankarskoj tajni.

Član 41

Podaci o prethodnom kažnjavanju

Svaka država ugovornica može usvojiti zakonske ili druge mere koje mogu biti potrebne kako bi se uzela u obzir, pod uslovima i u svrhe koje smatra odgovarajućim, bilo koja ranija presuda protiv navodnog počinioca doneta u nekoj drugoj državi, u cilju korišćenja te informacije u krivičnom postupku koji se odnosi na krivično delo predviđeno ovom konvencijom.

Član 42

Nadležnost

1. Svaka država ugovornica usvaja mere koje mogu biti potrebne za uspostavljanje nadležnosti za krivična dela predviđena ovom konvencijom:

(a) kada je krivično delo počinjeno na teritoriji te države ugovornice; ili

(b) kada je krivično delo počinjeno na brodu koji plovi pod zastavom te države ugovornice ili na vazduhoplovu koji je registrovan po zakonima te države ugovornice u vreme kada je krivično delo počinjeno.

1. Saglasno članu 4. ove konvencije, država ugovornica može takođe uspostaviti nadležnost u pogledu bilo kog krivičnog dela:

(a) kada je krivično delo počinjeno protiv državljanina te države ugovornice; ili

(b) kada je krivično delo počinio državljanin te države ugovornice ili lice bez državljanstva koje ima stalno boravište na njenoj teritoriji; ili

(v) kada je krivično delo jedno od krivičnih dela predviđenih članom 23, tačka 1 (b) (ii), ove konvencije, a počinjeno je izvan njene teritorije u cilju izvršenja krivičnog dela predviđenog članom 23, tačka 1 (a) (i) ili (ii) ili (b) (i), ove konvencije na njenoj teritoriji; ili

(g) kada je krivično delo počinjeno protiv te države ugovornice.

1. U smislu člana 44. ove konvencije, svaka država ugovornica dužna je da preduzme mere koje mogu biti potrebne kako bi uspostavila nadležnost za krivična dela koja su predviđena ovom konvencijom, kada se navodni počinilac nalazi na njenoj teritoriji, a ona ga ne izručuje samo zato što je njen državljanin.
2. Svaka država ugovornica može takođe preduzeti mere koje mogu biti neophodne kako bi uspostavila nadležnost za krivična dela predviđena ovom konvencijom kada se navodni počinilac nalazi na njenoj teritoriji, a ona ga ne izručuje.
3. Ako je država ugovornica koja vrši nadležnost u smislu stava 1. ili 2. ovog člana obaveštena ili je na neki drugi način saznala da neke druge države ugovornice vode istragu, krivično gone ili vode sudski postupak u pogledu istog dela, nadležni organi tih država ugovornica dužni su da se, po potrebi, međusobno konsultuju u cilju koordinacije aktivnosti.
4. Ne dirajući u norme opšteg međunarodnog prava, ova konvencija ne isključuje vršenje krivične nadležnosti koju država ugovornica uspostavi u skladu sa domaćim zakonima.

Poglavlje IV

MEĐUNARODNA SARADNJA

Član 43

Međunarodna saradnja

1. Države ugovornice sarađuju u krivičnim stvarima u skladu s čl. 44. i 50. ove konvencije. Ukoliko je potrebno i u skladu sa domaćim zakonima, države ugovornice dužne su da razmotre mogućnost međusobne pomoći u istrazi i postupku u građanskim i upravnim stvarima koje se odnose na korupciju.
2. U oblasti međunarodne saradnje, kad god je dvostruki kriminalitet neophodan uslov, smatra se da je taj uslov ispunjen bez obzira da li se prema zakonima države ugovornice kojoj se upućuje zahtev određeno krivično delo nalazi u istoj kategoriji krivičnih dela ili se označava istim nazivom kao prema zakonima države ugovornice koja upućuje zahtev, ukoliko se učinjeno delo smatra krivičnim delom prema zakonima obe države ugovornice.

Član 44

Izručenje

1. Ovaj član primenjuje se na krivična dela predviđena ovom konvencijom kada se lice čije se izručenje traži nalazi na teritoriji države ugovornice kojoj se upućuje zahtev, pod uslovom da je krivično delo zbog kojeg se izručenje traži kažnjivo i po zakonima države ugovornice koja upućuje zahtev i države ugovornice kojoj se upućuje zahtev.
2. Bez obzira na odredbe tačke 1. ovog člana, država ugovornica po čijem je zakonu to moguće, može odobriti izručenje lica za bilo koje krivično delo prediviđeno ovom konvencijom koje nije kažnjivo po njenim zakonima.
3. Ukoliko se zahtev za izručenje odnosi na više posebnih krivičnih dela, od kojih se za bar jedno počinilac može izručiti prema ovom članu, a za neka ne može iz razloga dužine kazne, ali su ta dela u vezi s delima koje predviđa ova konvencija, država ugovornica kojoj se upućuje zahtev može primeniti ovaj član i u odnosu na ta krivična dela.
4. Svako krivično delo na koje se odnosi ovaj član smatra se da spada među krivična dela za koja se počinilac može izručiti na osnovu ugovora o izručenju koji postoji između država ugovornica. Države ugovornice preuzimaju obavezu da ta krivična dela uvrste u krivična dela za koja se počinilac može izručiti u svaki ugovor o izručenju koji međusobno zaključe. Ukoliko zakon države ugovornice dozvoljava i ako je osnova za izručenje ova konvencija, država ugovornica neće smatrati nijedno krivično delo predviđeno ovom konvencijom političkim krivičnim delom.
5. Ukoliko država ugovornica koja izručenje uslovljava postojanjem ugovora primi zahtev za izručenje od druge države ugovornice s kojom nema ugovor o izručenju, ta država ugovornica može ovu konvenciju smatrati pravnom osnovom za izručenje u pogledu bilo kog krivičnog dela na koji se ovaj član odnosi.
6. Država ugovornica koja izručenje uslovljava postojanjem ugovora dužna je da:

(a) prilikom deponovanja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju ili pristupanju ovoj konvenciji, obavesti generalnog sekretara Ujedinjenih nacija da li će ovu konvenciju smatrati pravnim osnovom za saradnju u izručenju s drugim državama ugovornicama ove konvencije; i

(b) ukoliko ovu konvenciju ne smatra pravnom osnovom za saradnju u izručenju, nastoji da, prema potrebi, zaključi ugovore o izručenju s drugim državama ugovornicama ove konvencije, kako bi se omogućila primena ovog člana.

1. Države ugovornice koje ne uslovljavaju izručenje postojanjem ugovora priznaju krivična dela na koja se odnosi ovaj član kao krivična dela za koja mogu međusobno vršiti izručenje.
2. Izručenje podleže uslovima predviđenim zakonima države ugovornice kojoj se upućuje zahtev ili važećem ugovoru o izručenju, uključujući, između ostalog, uslov u pogledu minimalne kazne da bi se izvršilo izručenje i osnov po kojem država kojoj se upućuje zahtev može da odbije izručenje.
3. Države ugovornice dužne su da, u skladu sa svojim propisima, nastoje da ubrzaju postupak izručenja i pojednostave zahteve vezane za dokaze u slučaju svih krivičnih dela na koje se odnosi ovaj član.
4. Saglasno svojim propisima i zaključenim ugovorima o izručenju, država kojoj se uplaćuje zahtev može, nakon što se uveri da je to opravdano i hitno s obzirom na okolnosti, i na zahtev države koja upućuje zahtev, staviti u pritvor lice čije se izručenje traži i koje se nalazi na njenoj teritoriji ili preduzeti druge odgovarajuće mere kako bi obezbedila njegovo prisustvo prilikom postupka izručenja.
5. Ukoliko država ugovornica na čijoj se teritoriji nalazi navodni počinilac ne izruči to lice za krivično delo na koje se odnosi ovaj član, isključivo iz razloga što je to lice njen državljanin, ta država ugovornica je obavezna da, na zahtev države ugovornice koja traži izručenje, bez neopravdanog odlaganja preda taj slučaj svojim nadležnim organima u cilju krivičnog gonjenja. Ti organi donose odluku i vode postupak na isti način kao u slučaju bilo kog drugog teškog krivičnog dela predviđenog zakonima države ugovornice. Države ugovornice međusobno sarađuju, posebno u proceduralnim i dokaznim aspektima, kako bi se obezbedila efikasnost takvog krivičnog gonjenja.
6. Kad je državi ugovornici dozvoljeno da u skladu sa svojim zakonima izruči ili na drugi način ustupi svog državljanina, samo pod uslovom da to lice bude vraćeno u tu državu ugovornicu u cilju izdržavanja kazne na osnovu presude donete u sudskom ili drugom postupku zbog kojeg je izručenje ili ustupanje traženo, a obe države su saglasne s takvom opcijom i drugim odgovarajućim uslovima, takvo uslovno izručenje ili ustupanje dovoljno je za ispunjenje obaveze navedene u tački 11. ovog člana.
7. Ukoliko izručenje koje se traži u cilju izvršenja kazne bude odbijeno zbog toga što je traženo lice državljanin države ugovornice kojoj se upućuje zahtev, država ugovornica kojoj se zahtev upućuje, ukoliko je to u skladu sa njenim zakonima, razmotriće na zahtev države ugovornice koja traži izručenje, mogućnost izvršenja kazne izrečene prema zakonima države koja upućuje zahtev, ili preostalog dela kazne.
8. Svakom licu protiv kojeg se vodi postupak za neko od dela na koje se odnosi ovaj član garantuje se pravilan tretman u svim fazama postupka, uključujući sva prava i garancije predviđena zakonima države ugovornice na čijoj se teritoriji to lice nalazi.
9. Nijedna odredba ove konvencije ne sme se tumačiti kao da nameće obavezu izručenja, ukoliko država ugovornica kojoj se upućuje zahtev ima razloga da osnovano smatra da je zahtev podnet u cilju krivičnog gonjenja ili kažnjavanja nekog lica na osnovu pola, rase, veroispovesti, nacionalnosti, etničkog porekla ili političkog ubeđenja ili da bi ispunjenje zahteva nanelo štetu tom licu iz bilo kojeg od navedenih razloga.
10. Država ugovornica ne može odbiti zahtev za izručenje samo na osnovu toga što smatra da izvršen